Maja Lunde u ,,Plavetnilu” nastavlja da skreće pažnju na nemarnost modernog čoveka prema prirodi, a akcenat u ovog puta stavlja na značaj sveže vode i činjenicu da će u bliskoj budućnosti nešto bez čega ne možemo da zamislimo život postati luksuz. Roman je podeljen na dva narativa, smeštena u savremeno doba (2014) i budućnost (2041) u kojoj se ova mračna prognoza već ostvarila.

U emisiji ,,Čitač" (Radio Beograd 2) razgovarali smo o ,,Malim ženama" Luize Mej Alkot i ,,Plavetnilu" Maje Lunde. Emisiju vodi i uređuje Dragana Kovačević.

Znate ih svi, bolje reći – znate za njih, ali mnogi u negiranju i gnušanju okreću glavu. Viđate ih u kraju, na školskom dvorištu, zabačenom uglu ulice na lošem glasu. Makar u prolazu, primetili ste neko od te problematične, odbačene, gnevne dece sa mislima zatrovanim od preranih, preteranih iskustava i postupcima koji ih brutalno odražavaju. Sistem često nema iskrenu volju da se njima pozabavi, a sami, iako znaju koliko je to što čine otrovno, pogrešno i opasno, ne misle da mogu ili zaslužuju nešto drugačije i bolje. U tome je najveći kolektivni poraz.

Nije pravilo, ali dnevnički zapisi u tom ranom uzrastu običnu počinju da se nižu od nekog prelomnog događaja i isprva su prilično šturi, „elementarni“, ali nekako izveštačeni usled svesti da odrasli u svakom trenutku mogu (uglavnom i hoće) zaviriti da ih pročitaju. Ne sasvim u slučaju Lote, glavne junakinje serijala „Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke“ (orig. Mein Lotta-leben) koji je doneo popularnost nemačkoj književnici Alisi Pantermiler.

Zipolijevo pleme je kao platno na koje se projektuju kako želje i nadanja, tako i strahovi i nesigurnosti, ali je i utočište gde nam je dozvoljeno da budemo ono što zaista jesmo, snažni u sopstvenoj ranjivosti. To je mesto gde svako pronalazi upravo ono što mu je u trenutku čitanja potrebno.

Najpoznatiji roman Davida Nela, jednog od najčitanijih savremenih katalonskih pisaca za decu i odrasle, Zipolijevo pleme (La Tribu des Zippoli, 2017), prva je knjiga ovog autora prevedena na srpski jezik.

Amok se bavi najbitnijim tinejdžerskim problemima današnjice, od lošeg ponašanja u školi pa sve do opijata koji se neretko koriste i preranog stupanja u seksualne odnose. Zapravo, tematika preranog sazrevanja i jeste najbitnija ovde, i ujedno i tema koja će vam malo slomiti srce.

Iako mu je primarna uloga da zabavi, Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke ne zanemaruje i ozbiljne teme. U skladu sa formom, ne postoji karakterizacija na kakvu smo navikli u klasičnim romanima niti su sami događaji u potpunosti motivisani a čitava radnja zaokružena, ali sve funkcioniše tako da se važne teme probiju kroz komični ton knjige.

Lota Peterman je jedna sasvim obična desetogodišnja devojčica, plavih očiju „s malo zelene i onim braon tačkicama po rubu”, koja voli krekere s puterom od kikirikija i čipsom, obožava životinje, posebno kučiće i malecke ovce, a ne voli prokelj i flautu. Preciznije – flautu mrzi.

Forđarini nas nimalo suptilno, na jedan vrlo intrigantan način baca u svet dece koja su brutalno zlostavljana, sistematski zanemarivana i izlagana svakodnevnim traumama, i kojoj emotivne i fizičke povrede čine sastavni deo svakodnevnog života.

U novoj emisiji Čitač, književna kritičarka Slavka Vlalukin preporučuje roman Amok luksemburškog pisca Tulija Forđarinija.

Portal Superteen i Odiseja čitaocima poklanjaju primerke romana ,,Amok: Luksemburška ljubavna priča" Tulija Forđarinija