Iako oba romana Maje Lunde, Istorija pčela i Plavetnilo, mogu da se podvedu pod tzv. ekološku književnost, oni je nadrastaju vešto savladanim svim zahtevima dobre proze, od bogatog i značenjski višeslojnog jezika, pitke rečenice, veštog preplitanja vremenskih planova do potresno otrežnjujućeg zenita svake od priča. I te kako dovoljno. Ne samo za bestseler, već i za prijatno iznenađenje na svetskoj literarnoj sceni.

U emisiji ,,Kulturni krugovi" koja je emitovana 19. marta na Radiju Beograd 2, gostovao je i Dorijan Hajdu, prevodilac knjige ,,Kuća bez ogledala" Mortena Sandena

Koje su nasušne potrebe jednog ljudskog bića? Pored odgovora na ovo, naizgled jednostavno pitanje, Maja Lunde u svom romanu „Plavetnilo” pažljivo i brižno opisuje nit koja prožima, kako intimne ljudske odnose, tako i najbitniji kauzalni odnos naših postojanja ‒ odnos s prirodom.

Roman Kuća bez ogledala Mortena Sandena dirljiva je priča o ljubavi, bolu i odrastanju, protkana zagonetnom atmosferom od koje će vas povremeno podilaziti žmarci. Mreža neobjašnjivih, na prvi pogled zastrašujućih iskustava kroz koju prođu junaci ovog romana potpuno će ih transformisati, a susret sa misterioznom devojčicom iz ogledala pomoći će Tumasini i njenom ocu da se pomire sa stravičnim gubitkom koji im je slomio srce.

I ove godine Odiseja se potrudila da odabere najzanimljivije naslove iz bogate svetske produkcije dečje književnosti, stavljajući akcenat na pisce koji našoj publici nisu bili poznati. Među klasicima književnosti, svetskim bestselerima i dobitnicima prestižnih internacionalnih priznanja, svako dete može odabrati priču po svojoj meri.

Ovaj roman se, iza svih uzbudljivih slojeva čudesa i fikcije, bavi bolno ozbiljnim, aktuelnim temama. Bart je predstavnik neke od budućih generacija, čiji su roditelji i sami uveliko zavisnici od virtualnog sveta u koji samouvereno uljuljkuju, kako vlastito, tako i postojanje potomstva. Na jednoj strani su pritisak i neumerene ambicije koje opterećuju nejaka detinja ramena sa što više obaveza, a na drugoj sveopšta otuđenost i nečovečnost koja bilo kakav vid spontanosti, osećajnosti ili nenameštenih reakcija posmatra kao nedopustivu grešku.

Suzana Tamaro je vešto ukombinovala razne uticaje, elemente i sastojke dobre priče i upakovala ih na svoj način, s puno humora i akcije, ali i dovoljno ozbiljnosti da ovaj roman ne bude shvaćen samo kao komični akcioni rolerkoster. Autorka nas ovde podstiče i na razmišljanja o roditeljskoj ambicioznosti, ugrožavanju privatnosti deteta, zamkama i stranputicama digitalnog vaspitanja, sukobu spontanog i programiranog, kao i o drugim vrlo savremenim i aktuelnim temama.

Lunde piše o klimatskim promenama i u ovom romanu se dotakla jedne veoma važne teme; život bez vode. Ima li ovaj roman žanr? Ima. Istinita priča koja nas sve čeka ukoliko se ne trgnemo.

Knjige od stotinak strana mogu biti ili potpuni promašaj ili pun pogodak. Započevši ovu knjigu imala sam veliku predrasudu zbog jezika kojim je pisana i smatrala sam da je ovo jedan veliki promašaj. Međutim, nisam ni mnogo odmakla kada mi se mišljenje obrnulo za 180 stepeni. A u nastavku ćete saznati zašto.

Maja Lunde u ,,Plavetnilu” nastavlja da skreće pažnju na nemarnost modernog čoveka prema prirodi, a akcenat u ovog puta stavlja na značaj sveže vode i činjenicu da će u bliskoj budućnosti nešto bez čega ne možemo da zamislimo život postati luksuz. Roman je podeljen na dva narativa, smeštena u savremeno doba (2014) i budućnost (2041) u kojoj se ova mračna prognoza već ostvarila.

U emisiji ,,Čitač" (Radio Beograd 2) razgovarali smo o ,,Malim ženama" Luize Mej Alkot i ,,Plavetnilu" Maje Lunde. Emisiju vodi i uređuje Dragana Kovačević.

Znate ih svi, bolje reći – znate za njih, ali mnogi u negiranju i gnušanju okreću glavu. Viđate ih u kraju, na školskom dvorištu, zabačenom uglu ulice na lošem glasu. Makar u prolazu, primetili ste neko od te problematične, odbačene, gnevne dece sa mislima zatrovanim od preranih, preteranih iskustava i postupcima koji ih brutalno odražavaju. Sistem često nema iskrenu volju da se njima pozabavi, a sami, iako znaju koliko je to što čine otrovno, pogrešno i opasno, ne misle da mogu ili zaslužuju nešto drugačije i bolje. U tome je najveći kolektivni poraz.

Nije pravilo, ali dnevnički zapisi u tom ranom uzrastu običnu počinju da se nižu od nekog prelomnog događaja i isprva su prilično šturi, „elementarni“, ali nekako izveštačeni usled svesti da odrasli u svakom trenutku mogu (uglavnom i hoće) zaviriti da ih pročitaju. Ne sasvim u slučaju Lote, glavne junakinje serijala „Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke“ (orig. Mein Lotta-leben) koji je doneo popularnost nemačkoj književnici Alisi Pantermiler.

Zipolijevo pleme je kao platno na koje se projektuju kako želje i nadanja, tako i strahovi i nesigurnosti, ali je i utočište gde nam je dozvoljeno da budemo ono što zaista jesmo, snažni u sopstvenoj ranjivosti. To je mesto gde svako pronalazi upravo ono što mu je u trenutku čitanja potrebno.

Najpoznatiji roman Davida Nela, jednog od najčitanijih savremenih katalonskih pisaca za decu i odrasle, Zipolijevo pleme (La Tribu des Zippoli, 2017), prva je knjiga ovog autora prevedena na srpski jezik.

Amok se bavi najbitnijim tinejdžerskim problemima današnjice, od lošeg ponašanja u školi pa sve do opijata koji se neretko koriste i preranog stupanja u seksualne odnose. Zapravo, tematika preranog sazrevanja i jeste najbitnija ovde, i ujedno i tema koja će vam malo slomiti srce.

Iako mu je primarna uloga da zabavi, Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke ne zanemaruje i ozbiljne teme. U skladu sa formom, ne postoji karakterizacija na kakvu smo navikli u klasičnim romanima niti su sami događaji u potpunosti motivisani a čitava radnja zaokružena, ali sve funkcioniše tako da se važne teme probiju kroz komični ton knjige.

Lota Peterman je jedna sasvim obična desetogodišnja devojčica, plavih očiju „s malo zelene i onim braon tačkicama po rubu”, koja voli krekere s puterom od kikirikija i čipsom, obožava životinje, posebno kučiće i malecke ovce, a ne voli prokelj i flautu. Preciznije – flautu mrzi.

Forđarini nas nimalo suptilno, na jedan vrlo intrigantan način baca u svet dece koja su brutalno zlostavljana, sistematski zanemarivana i izlagana svakodnevnim traumama, i kojoj emotivne i fizičke povrede čine sastavni deo svakodnevnog života.

U novoj emisiji Čitač, književna kritičarka Slavka Vlalukin preporučuje roman Amok luksemburškog pisca Tulija Forđarinija.

Portal Superteen i Odiseja čitaocima poklanjaju primerke romana ,,Amok: Luksemburška ljubavna priča" Tulija Forđarinija