Otkako je prvi deo najavljenog „klimatskog kvarteta“, „Istorija pčela“, izazvao gotovo nepodeljeno pozitivne reakcije čitalačke publike širom sveta, na romane norveške književnice Maje Lunde čeka se sa posebnim nestrpljenjem. Rečeno važi i za naše prostore, pa je nakon nastavka „Plavetnilo“ i nekako predugog perioda neizvesnosti, napokon iz štampe izašao prevod pretposlednjeg toma ovog značajnog književnog ciklusa. Po svim odlikama, „Poslednji divlji konji“ odgovaraju onome što je Maja Lunde već uspostavila kao karakteristično za svoj stil i postupak: paralelni tokovi priče obuhvataju široki vremensko-prostorni plan, postižući istovremeno opominjući i saosećajan ton bavljenja globalnim, ali u svojoj suštini duboko ličnim ljudskim pitanjima.
I ovoga puta ukrštena su četiri glasa, koja savršeno sinhronizovano premeštaju radnju s jednog kraja sveta na drugi u rasponu od gotovo tri veka. U postapokaliptičnoj Norveškoj iz 2064. Eva i njena ćerka žive same na ranču, nekadašnjem porodičnom azilu za ugrožene životinjske vrste. Iako je mesto većinom odavno iseljeno, istrajavaju u odbijanju da krenu u potragu za povoljnijim uslovima. Pojava lutalice Luize možda bi mogla da poremeti planove i jedne i druge strane. Sankt Peterburg 1882. mesto je odakle se oglašava Mihail, zamenik upravnika gradskog zoološkog vrta, beležeći sećanje na putovanje tragom istorijskog otkrića divljih konja pukovnika Prževaljskog, za koje se verovalo da su odavno izumrli. Ekspedicija na koju se otisnuo u društvu poznatog pustolova Vilhelma Volfa, sve to zarad nabavljanja primeraka za carsku menažeriju i posetioce uvek željne atrakcija, promenila mu je život na potpuno neočekivan način. Nemica Karin, biolog, 1992. u Mongoliji radi na spasavanju iste retke rase konja, sa ciljem njihovog grupisanja iz spomenutih svetskih zoo-vrtova gde su im nekada isporučivani preci, te vraćanja na slobodu. Povremeni, alternativni pripovedni tok predstavljaju pisma Evine ćerke Ise upućena prijatelju i simpatiji Lašu. S obzirom na to da ona, zbog već opisanih okolnosti, nikada neće biti poslata, više čine neku vrstu dnevničke ispovesti usamljene tinejdžerke u okruženju koje je odraz novog značenja pojma „Evropa bez granica“: pustoš, suša, ratovi, migracije, razbijene zajednice ljudi i krajnja neizvesnost sutrašnjice.
Iako su vodeća spojnica divlji konji, tzv. tahi, oko čije se istorije pronalaska, očuvanja, zatim i ponovnog rizika od izumiranja koncentrišu životi neposredno angažovanih ljudi, svaki od narativa nosi poseban manir kojim predočava još nekoliko glavnih, zajedničkih tema. Svakako se, kao najupadljivije među njima, izdvajaju: odnosi između roditelja i dece (Eva i Isa, Karin i Matijas, Mihail i njegova majka); potisnute traume, sećanja i htenja; nelagoda i nemir koje unose gosti, taj treći faktor neophodan za pokretanje zapleta (Luiza, Vilhelm, Džuči). Ali, pre svega kontrastni parovi odnosa sloboda: zarobljeništvo, dodir : otuđenost, prošlost : budućnost, (opsesivna) posvećenost profesiji : privrženost ljudima, usložnjavaju likove komplikujući njihove relacije i dodajući pričama još najmanje jednu dimenziju.
U trećoj i do sada najobimnijoj knjizi „klimatskog kvarteta“, Maja Lunde se ekološkom problematikom služi da motivski i, zapravo, skoro površinski poveže teme ljudskih naravi, odnosa, sudbina. Iznova koristeći tehniku paralelnog praćenja različitih vremena i pripovednih glasova, bira poslednje divlje konje kao zajedničku nit između predočenih priča. Naravno, mada najočiglednija, oni nisu jedina takva veza. Sučeljavajući početni entuzijazam i plemenite ideje (spasavanje i očuvanje tahija) sa neminovnim porazima prilikom sudara sa zakonom realnosti (neizvesnost opstanka, suprotnosti divljine i zatvorenog prostora), na videlo iznosi posledice koje predanost misiji ima po privatne istorije učesnika u pričama.
Uprkos tome što su najveći deo dotadašnjih života posvetili borbi za određeni zadatak, uzdignut do svojevrsnog ideala, većini junaka sleduje prihvatanje kompromisa kroz odustajanje od nečeg drugog i podjednako bitnog, kako bi ostali verni svojoj opsesiji (Karin) ili zahtevima sredine (Mihail). Evino odricanje ide u drugom smeru, budući da to čini za dobrobit ćerke i njene neizvesne, krhke budućnosti, pa umesto osamljivanja bira zajednicu (kojoj se priključuju Luiza i njeno buduće dete).
Eva i Karin su primeri žena čiji je život najvećim delom tekao nezavisno od imanja partnera. Obe su svesno, uz to skoro podjednako neuspelo, birale da samostalno gaje decu. Uopšte, prisutne su sve same samohrane majke, dok muškarci uglavnom igraju uloge povremenih „provalnika“ u njihove zatvorene sisteme, pravog remetilačkog faktora. Samim tim, upadljiv je problem seksa u eri muško-ženske distanciranosti, kada se telo posmatra kao sredstvo robne razmene, usputne utehe ili nešto beznadežno uskraćeno za prva iskustva, što doprinosi širenju emocionalne praznine. U tom smislu je veoma vešto iskorišćeno prisustvo sporednog lika Ejnara kao pretnje, ali i povoda za otvaranje drugačije nedoumice o uzajamnom iskorišćavanju usled izbegavanja trajne povezanosti. Shodno sve slobodnijem govoru o oduvek prisutnoj, ali dugo prećutkivanoj LGBT populaciji, prisutan je podzaplet pokrenut Mihailovom skrivenom orijentacijom i pitanjem naglašenog stida pred samim papirom kome se poverava.
Boreći se za opstanak (ujedno čistotu rase konja), glavni likovi beže od ličnih problema, u isto vreme tražeći rešenje za neke druge. Tako se Mihail bori sa očekivanjima majke da sklopi brak i oformi porodicu, ali i još neosvešćenom seksualnošću. Karen muče prizori iz Drugog svetskog rata (bombardovanje kada je, možda baš zaokupljena Geringovim konjima, nenamerno uzrokovala pogibiju svoje majke) i borba sa zavisnošću sina (mnoga noćna lutanja u potrazi za Matijasom, ali i nepriznavanje potpune nespremnosti da mu bude roditelj), dok Eva pati zbog rasturenog doma (odlazak sestre i kasnija činjenica da svi za koje se iole vezala napuštaju naselje), tvrdoglavo odbijajući da tome zada završni udarac – mada zna koliko time zarobljava i oštećuje Isu. Nasuprot tome, Luizino opredeljivanje za stalni pokret i nomadski život proisteklo je iz logičnog zaključka da sve, stanemo li, kad-tad nestaje (Svet je postao takav, najbolje je biti u pokretu). Uostalom, njen lik predstavlja direktno nadovezivanje na „Plavetnilo“, gde se pojavljuje kao devojčica Lu koja sa ocem putuje u potrazi za (ispostaviće se, tužno privremenom) teritorijom pogodnom za novi početak.
Šta, onda, izabrati? Izolovanost ili jedinu dostupnu socijalizaciju, vezivanje kroz poverenje ili večiti oprez „nezavisnosti“?
U jednom trenutku junakinje zaključuju kako je usud svake civilizacije da se, dostigavši krajnji domet i komfor (ovde tehnološki), sama od sebe uruši i zatim krene ispočetka. Jedino priroda poseduje sposobnost stalnog obnavljanja, tako da bi spas mogao biti u što čvršćem ponovnom povezivanju sa njom. Ljudi su se udaljili, ne samo od prirode, već i jedni od drugih – istina, nuždom (ispražnjena naselja, nemogući uslovi života), ali i zatvaranjem u vlastite preokupacije, tako da uvek postoji neki izgovor za neupuštanje. Kroz XIX vek, podjednako kao i duboko u XXI, odluke uslovljavaju okolnosti, bile one konvencionalno socijalne ili zaista drastične, egzistencijalne.
Pojedini prizori iz života divljih konja potresni su i surovi, naročito pojačani ljudskom perspektivom koju obeležava nesnalaženje pri susretu sa darvinističkim „zakonom jačega“ na delu. Naličje pohoda u vidu nenadoknadivih gubitaka divljih konja i životinja generalno (na Evinoj farmi) otvara pitanje kako ugroženost opstanka budi ono animalno u ljudima? Ukida li nam potrebu za bliskošću?
Možda je najosetljivije doticanje upravo tog, usled svoje dvosmislenosti problematičnog razgraničavanja prisnosti na neophodnu i mučnu. Odlično su dočarane samotnost života sa jednim roditeljem, monotonija i često istinska agonija usmerenosti jednog na drugo, usled čega, na primer, Isu iritira način na koji Eva žvaće hranu, potonja osluškuje svaki šum iz iznenada zauzete gostinske sobe, Mihailova majka odlučuje da se pod stare dane preuda za udovca s kojim se zbližila tokom sinovljevog odsustva, a Matijas skraćuje „rehabilitacioni” boravak u Mongoliji kako bi ostavio majku sa njenom istinskom preokupacijom i strašću. Međutim, tek Evina spoznaja da svom detetu uskraćuje dovršavanje procesa odrastanja, usled izbegavanja rizika, ali i svega ostalog što život, ako je ispunjen i stvarno proživljen podrazumeva, zapravo vodi do pokreta – makar i u neizvesnost. Jer, prekidanje životnog ciklusa proishodi upravo u tome da se gubi kontinuitet, ujedno brišući mogućnost bilo kakvog planiranja, zamišljanja, a pre svega nade.
Ne. Neće. Jer dokle god živimo ovde, Isa nikada neće sresti tu osobu, dokle god živimo ovde, uvek će biti sama, dokle god živimo ovde, prazno vreme između detinjstva i zrelog doba tokom kojeg čovek nema koga da drži, biće njen celi život.
Iako prva dva toka priče (Mihail/Vilhelm; Karin/Matijas) zatvara neka vrsta optimizma, deo koji se odnosi na budućnost (Isa i Eva/Luiza) šalje mnogo turobniju poruku. Svejedno, preovladava aktiviranje alarma za današnji svet. Ostalo je još nekoliko decenija do tog postapokaliptičnog scenarija i nešto bi se zaista moglo – zapravo, moralo ispraviti. Na nama je da odaberemo.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
