Kada za samostalno stvaralaštvo stasa generacija odrasla na filmskim verzijama „Porodice Adams“ i ranim ostvarenjima Tima Bartona, dobijete novomilenijumsku obnovu interesovanja za crnohumornu, gotsko-makabrističku estetiku u omladinskim narativima. Bilo to kroz književnost, stripove ili televizijske serije (uglavnom spin-off primere poput „Srede“), ovakvi narativi pružaju mogućnost da se malo drugačijim tretmanom deci obično zanimljivih i sve dalje od tradicije „strašnih“ likova, posreduju ozbiljnije teme odnosa prema čudnom, uvrnutom ili pretećem. Navedeni pristup je važan ne samo zbog direktnog preinačavanja početnih obrazaca provlačenjem kroz komiku, satiru ili grotesku, već i opšteg širenja perspektive.
Postizanje veće fleksibilnosti ili potpune zamene tačke gledišta svakako je važan deo poetičkog postupka. Do sada je, istina, napravljeno nekoliko uspelih pokušaja da se jedan tip čudnovatih junaka smesti u neposrednu blizinu „običnih“, što samo po sebi pokreće zaplet i komične situacije: setimo se The Gruesomes-a i Frankenstoneovih, komšija porodice Kremenko, veoma sličnih Adamsovima čije su crtane verzije takođe izašle iz Hanna-Barbera produkcije. Ali, šta se dešava u obrnutom slučaju, koji „normalce“ smešta u kompletno natprirodno okruženje? Odgovor na zadati izazov nudi „Fredi i Flo ne znaju za strah“, debitantska knjiga Marije Kling koja je već pobrala mnoge žanrovske nagrade na nemačkom govornom području i predstavlja početak obećavajućeg omladinskog serijala.
Naslovni likovi, podmladak četvoročlane porodice Fajront, sa ocem i njegovom novom devojkom doselili su se u potkrovlje zgrade broj 13, u srcu berlinske četvrti Krojcberg. Ako „baksuzno“ numerisanje nije dovoljno znakovito, neuobičajeno visoki plafoni, neposredna blizina groblja i prilično bizaran komšiluk trebalo bi da im jasno ukažu kako nešto baš i nije kako treba. Ali, Flo je isuviše zaokupljena vlastitim tinejdžerskim ćudima, uvek mrzovoljna, naročito prema maćehi – „njuejdžerki“, pravnici Ulrike. Glava porodice je upravo suprotno, ležerni bubnjar koji nakon razvoda (sugerisano je da je bivša supruga prva našla zamenu i napustila ih) pokušava da se izbori sa ćerkinim neodobravanjem okolnosti i ubedi oboje dece da novi početak može biti i te kako uzbudljiv. Srećom, barem mlađi Fredi, radoznali klinac, odmah biva privučen uočenim neobičnostima, pa se upušta u istraživanje siguran da se tu krije nešto zaista uzbudljivo.
Reakcija je obostrana, čak u suprotnom smeru – prema pridošlicama – još drastičnija. Nakon početnih nedoumica povodom toga da li je Fredi goblin ili gnom, veće stanara sa užasavanjem shvata da im je nametnuta obična ljudska porodica. Stoga će neki od njih prvo pokušati da ih zastraše (doktor Vigor Mortis, vampir vegetarijanac i ekološki aktivista), drugi da ih odbiju izrazitom neljubaznošću (Volf Dlakinger, vlasnik jedine radnje u prizemlju, očigledno vukodlak) ili obmanu o svojoj prirodi (mala veštica Populonija Papadopulos, skraćeno Poli), dok pojedini nastoje da iskoriste Fredijevu uslužnost (vila Rozmari Cvetinger). Zajednički problem je zapravo (više od nesnosne buke sa proba benda gospodina Fajronta) gramzivi upravnik Valter Šakaler. Ovaj zagovornik visokih kirija je rešen da obori testament i proda utočište za natprirodna bića nedavno preminulog diva Klausa, čiji su stan, inače, Fajrontovi upravo iznajmili.
I jedna i druga strana isprva preduzima trapave mere za najurivanje „rivala“ (posebno je zanimljiva Fredijeva strategija zaskakanja vampira sa osveštanom vodicom i zašiljenim kocima), dok ne shvate da je glavna opasnost u Šakalerovim malverzacijama. Tada se čak i Ulrikin posao državne tužiteljke pokazuje kao presudna pomoć pri zajedničkoj akciji raskrinkavanja upravnikovih prevara – pre svega dugogodišnjeg nelegalnog prisvajanja zaveštanih nekretnina, ali i važan korak u postizanju simbioze između različitih vrsta. Svako od njih dobija priliku da kroz organizovani poduhvat iskoristi svoje sposobnosti, doduše, izvan folklornog konteksta više neprilagodljive modernom urbanom svetu nego zastrašujuće. Pored pobrojanih stvorenja iz horor priča, tu su još ridajuća sablast Uta, zombi Rudi i stvorenjca poznata kao „pospremači“, koja noću uglavnom nepozvana čiste stanove.
Odličan prevod Spomenke Krajčević dočarao je i upotpunio naravi svakog od junaka, koliko preciznom, slikovitom nomenklaturom, toliko govornim osobenostima (izdvaja se primitivan, nabusit manir izražavanja gospodina Dlakingera). Na sličan način deluje to što vampir malo-malo pa spominje Boga, izruguje se stereotipnim predstavama koje Fredi očekuje i zaljubljen je u vilu; Poli napamet zna odgovarajuće čini, ali je problem što se za njihovo efektno izvođenje nikad ne poklope baš sve okolnosti; dok duh Uta beznadežno pati za izgubljenom mladošću i lepotom, pa među komšinicama povremeno dođe do izliva zavisti, sa podrazumevajućim humorističnim efektima.
U svakoj od epizoda protagonisti su postupno sprovedeni kroz faze čuđenja, sučeljavanja, primoranosti na saradnju, naposletku i razumevanja, ne bi li u zaključku razvili više nego dobrosusedske odnose zasnovane na uvažavanju drugoga kao preduslovu funkcionisanja svake zajednice. Istaknuto je koliko sve suprotnosti, kada ih sagledamo reflektovane na drugoj strani, predstavljaju sličan, ako već ne istovetan primer početnog nepoverenja, odbojnosti nepoznatog, robovanja pogrešnim utiscima ili predubeđenjima. Pametno posmatrane, ukazaće se kao prilika za uklapanje umesto sukoba i zato su ovakve priče u podjednakoj meri zabavne i važne, fantazijske i primenljive na zakonitosti komunikacije u „stvarnom svetu“.
Drugim rečima, koliko god sebe smatrali „normalcima“, izmešteni iz zone komfora lako se možemo naći u nezgodnoj ulozi „čudaka“. Čitanje omogućava da, zauzimajući što više tačaka gledišta, s vremenom shvatimo koliko je skoro sve zaista stvar trenutne pozicioniranosti u nekoj od njih: prema tome, strah od nepoznatog uvek treba zameniti radoznalošću prema novom.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
