Jedna od lepota književnosti nalazi se u dobijanju prilike da na izvesno vreme preuzmemo tuđu tačku gledišta, uđemo u svesti potpuno različite od naše i osetimo kako izgleda biti neko drugi ili (ne uvek nužno) drugačiji. Ono po čemu se izdavačka misija Odiseje poslednjih godina ističe upravo je nastojanje da odabirom savremenih dela obuhvati najširi spektar profila, kako bi snagom fikcije dočarala osećanja, razmišljanja i iskušenja naročito osetljivih pojedinaca i grupa, time pokrećući čitalačku empatiju. Veoma je važno da pisana reč omogući što veću raznovrsnost glasova, jer se time i život otkriva u celokupnosti koju teoretski svi priznajemo, ali nam na delu nije naročito bliska niti razumljiva. Druga uslovnost je da se to učini što prirodnije i nenametljivije, provlačeći analizu karaktera kroz, šireg upoznavanja podjednako vredne, situacije, društvene pojave i aktuelne fenomene.
Poštujući takvu potrebu, roman katalonske spisateljice Đeme Lijenas, „Blistavi trag jednog puža”, ispripovedan je na tri nivoa, pri čemu tek jednim svojim delom predstavlja priču o sazrevanju, emocionalnom i socijalnom (samo)otkrivanju neuobičajenog glavnog junaka. Iako je taj sloj radnje veoma značajan, pored njega teče druga, podjednako važna priča o opasnostima izlaganja mreži, pretvaranju, nepoverenju, ali i svemu što od toga potencijalno izbavlja.
Krenimo od teškoća međusobnog razumevanja i savremenih promena koje uslovljavaju prepreke u komunikaciji. Začuđujuće je što se, dok iz svesti tinejdžera Sema Nadala sagledamo ponašanje neurotipičnih (u koje većina nas spada), zapravo slažemo sa zaključcima. Komplikovani smo, neiskreni, retorička pitanja i besmislene manipulativne strategije koje primenjujemo nisu objektivno jasne, ali ni potrebne, pa ipak smo ih postavili kao neprikosnovenu normu. Sa Semove tačke gledišta, sve to samo otežava međuljudske odnose, čak i kada niste poput njega. On, naime, ima Aspergerov sindrom (AS), koji predstavlja oblik visokofunkcionalnog autizma, mada, primećuje junak dok promišlja i objašnjava samog sebe, definitivno ne poput Dastina Hofmana u „Kišnom čoveku”. Spolja gledano, Sem je čudak zaluđen kompjuterima, matematički genije, sportista (kajakaš), a pre svega povučen tip koji nerado i teško uspostavlja društvene kontakte. Iznutra, njegovo svakodnevno funkcionisanje strogo je uslovljeno rutinom, od tačnog vremena obavljanja higijenskih radnji, sadržaja obroka, satnice polazaka u školu, korišćenja čitaonice biblioteke ili igranja „Majnkrafta”, pa sve do izbegavanja liftova, gužve, neposrednog fizičkog dodira i glasne muzike (ukoliko to nije Mark Nopfler u njegovim slušalicama). Dragoceni vodič kroz nepoznanice adolescencije mu je mlađa sestra Iris, posebno od trenutka kada dođe do situacije koja zbunjuje i nas „konvencionalno funkcionalne” – zaljubljivanja.
Semovu naklonost pridobija dve godine mlađa Martina Pomar, za koju se ispostavlja da je već neko vreme, zapravo, tajno i uzvraća. Ona je nosilac druge glavne pripovedne perspektive: komunikativna, pomalo buntovna, posvećena ritmičkoj gimnastici i, usled praznine nakon razvoda roditelja, lakoverno upućena „fejsbuk” četovanju. Tako i pored nesumnjive inteligencije i racionalnosti upada u zamku anonimnog „prijatelja” Ikera, s vremenom i sve jezivijim zahtevima jasno prepoznatog kao onlajn pedofila. Na nesreću, izvesne nesuglasice iz Martininog stvarnog sveta idu naruku predatorskim namerama. Na sreću, njen novi prijatelj Sem je hakerski majstor koji svoje veštine koristi u ispravne svrhe.
Time, ali i usled bezmalo od početka ravnopravno uključene treće linije naracije, potekle iz mraka jazbine internet zlostavljača, roman pored karakteristika priče o odrastanju i usvajanju lekcija o prihvatanju kao uslovu sreće, nosi jasne obrise trilera. Stalno prisustvo skrivene pretnje unosi uznemirujuće tonove u radnju, utičući na to da se još jače navija za izdvajanje i prepoznavanje Sema kao istinskog heroja.
On to, svakako, jeste – u više navrata i uvek sa istim učinkom: dok daje sve od sebe da, uprkos teškoćama uslovljenim čvrsto logičkim umom, shvati filozofske lekcije; ili savladavajući vlastite barijere u pokušajima da se približi Martini; ili, najdirektnije, primenjujući poznavanje kompjutera da pomogne policiji u lociranju predatora. Time sve izrazitije ostavlja, naslovnom metaforikom divno istaknut, nenametljiv, ali i nezaobilazan trag u svetu bližnjih, a posredno šire zajednice, aktivnošću koja se suprotstavlja često nepremostivim preprekama diktiranim činjenicom različitosti. Kako nijedan istinski heroj ne ide bez pomagača, pa pojedini sporedni likovi na momente postaju izrazitiji od glavnih, ovde je u toj ulozi bez sumnje Iris.
Na drugoj strani su antagonisti, koji pored toga što njihovo konačno raskrinkavanje nosi neočekivan, veoma uspeli obrt, upućuju na još nešto. Paralelno uz „tamnu mrežu” zakonom i etički zabranjenih radnji, postoji očigledniji, društveno naširoko tolerisan vid uznemiravanja, nekad ispoljen kroz svojevrsno linčovanje pojedinca putem „fejsbuk” komentara, a drugi put kroz javne prozivke na školskim časovima. Obe pojave u ovoj knjizi povezuje podzaplet o Semovim nesuglasicama sa nastavnikom filozofije. Ta linija radnje ukazuje da, nažalost, često autoriteti nisu oni koji poštuju obavezu poverenu im zvanjem i društvenom ulogom, sve u prilog vodećoj ideji da nekad ništa nije kao što na prvi pogled izgleda ili kako ustaljena pravila nalažu.
Zbog toga je podjednako važno ne „pecati” se prebrzo na osudu i njeno podsticanje, ali i znati da oprostimo sebi ukoliko se greška, svejedno, potkrade.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
