Roman za decu „Moje Bučno selo” naslovom direktno upućuje na jedan od klasika Astrid Lindgren, „Klinci iz Bučnog sela”, odmah na početku stupajući u kulturološki dijalog. I on nije jedini na koji se nailazi kroz dalji tok priče, s obzirom na to da je osnovni zaplet izgrađen oko pitanja emigracije i adaptiranja na novu sredinu. Time su primarno dečijem delu dodati i te kako aktuelni, ozbiljniji slojevi, iako se njihovim prisustvom ne gubi suštinski zabavna tema.
Kada porodica Majevski zbog posla roditelja, lekara, na dve godine mora da se iz Krakova preseli u Švedsku, većina članova to dočekuje sa oduševljenjem i radoznalošću. Ne i Natalija, što je za radnju ključno jer govorimo o glavnoj junakinji, a kojoj sve s punim pravom deluje kao katastrofa. Napuštanje škole, drugarica, časova hip hopa, doma i uopšte svega što voli, zarad potpune neizvesnosti, jeste objektivna pretnja po relativno dobro ukorenjen mladi identitet. Za razliku od mlađe braće, blizanaca, predstojeći život u mestu kao iz na početku spomenute knjige Astrid Lindgren, u kući koja je zapanjujuće nalik na vilu Pipi Duge Čarape, Nataliji ne deluje ni najmanje primamljivo. Jezička barijera u školi i sveprožimajuće osećanje stranosti još manje.
Međutim, kao što po prirodi stvari i ljudskom nagonu opstanka već biva, svaki novi dan predstavlja korak napred u procesu prilagođavanja. Tim pre što je švedsko društvo usled ekonomskih migracija uveliko dovoljno šareno da Natalijin slučaj ne bude usamljen. U razredu su još jedna Poljakinja, devojčice iz Bolivije i Ukrajine, a prve komšije su im takođe zemljaci, na primeru čije ćerke, Karine, junakinja shvata da postoje mnogo teže sudbine koje se podnose hrabro i sa optimizmom. Zatim, nova škola ima sopstvenu plesnu trupu, tako da univerzalni jezik muzike i zajedničko interesovanje za moderno povezuju vršnjake iz bilo kog dela sveta. Naposletku, „misterija” povučene Selme, bivše umetnice na lošem glasu (ekscentrična starica koja, zadržavši manire dive, otpušta svaku novu spremačicu), sasvim dovoljno zadovoljava ostatak slobodnog vremena.
Naravno, činjenica da je porodica na okupu, umesto stvaranja novih evro-siročića (izraz za decu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu) ublažava stvari na način kog Natalija još nije dovoljno svesna. Pitanje posledica emigracija i uopšte geopolitike znalački je integrisano u pozadinu priče, kao na primer kroz činjenicu da Selma i učenica Elena potiču iz Lavova, nekada poljskog grada, a od Drugog svetskog rata na teritoriji Ukrajine – stoga poznaju Natalijin jezik.
Knjiga, nastala kao izraz ljubavi autorke prema švedskoj kulturi i kosmopolitizmu (prepoznatim dok je studirala i kasnije prevodila literaturu za decu sa švedskog jezika na poljski), postavlja pojmove doma i domovine kao često nuždom odvojene, ali ne tako da jedan isključuje drugi. Identitet zasnovan (i) na poreklu može biti očuvan ukoliko, ma gde bili, ostanemo verni sebi. Isto tako se, svuda i sa nepromenjenim razlozima, može stvoriti ambijent doma, dokle god smo u stanju da unutar nove sredine pronađemo uslove za razvijanje sebe i svojih afiniteta. Nataliji s vremenom neće prestati da nedostaju Krakov, rodbina i društvo iz škole, ali uspeva da ostvari nova poznanstva i stekne sva dolazeća iskustva odrastanja – čime stranost postepeno smenjuje bogatstvo dvostruke pripadnosti.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
