Kako već i sam naslov najavljuje, posebno zvučan za ljubitelje dela Astrid Lindgren, ova priča nas vodi u Švedsku i upoznaje sa svim raznolikostima koje ona u sebi objedinjuje.
Pratimo devojčicu Nataliju, kroz pripovedanje u prvom licu, koja se prilagođava novoj sredini, gde joj barijeru predstavlja jezik, ali samo na formalnom planu, jer uskoro saznaje da su svuda oko nje imigranti, koji su prošli put na kojem se ona sad nalazi. Dok je čvrsto vezana za sve što je ostavila u domovini, svesno odbijajući da prihvati novo mesto kao dom, u postepenom prihvatanju pomaže joj to što su tu i druge osobe i porodice koje su se doselile baš iz njene zemlje – Poljske. Tako Natalija upoznaje Karinu i njenu porodicu, koji će je naučiti ne samo kako da prihvati novu sredinu, već i da život može biti ispunjen radošću bilo gde na svetu i uprkos različitim poteškoćama.
Švedska je prikazana kao zemlja otvorena za sve, gde se i sam školski program i školske aktivnosti prilagođavaju učenicima iz inostranstva, pa tako vidimo da se posebno organizuju časovi švedskog jezika za decu pridošlice. Kroz druge učenike strance prikazani su i kultura i poneki običaj drugih zemalja, a tu Barbara Gavriluk uspeva da provuče i jedno vrlo važno pitanje o obrazovanju devojčica, jer uvodi lik Rahide, koja u svojoj matičnoj zemlji nije imala pravo na obrazovanje, i, dok se nije doselila u Švedsku, nije znala ni da čita ni da piše.
Švedska je još opisana kroz omiljene poslastice, kroz proslavu Svete Lucije, praznika koji se posebno svečano proslavlja baš u ovoj zemlji, kroz osvrte na prirodu i promene koje nastaju smenom godišnjih doba, približavajući čitaocima oštrinu zime koja se približava.
Glavna junakinja, u ovom prostoru, daleko od svoje domovine, počinje da se upoznaje drugim kulturama, pa i da uči druge jezike – Špankinja Marija govori i španskim, i engleskim, i švedskim. Ovde se upoznaje sa burnom istorijom grada Lavova, sa tim šta on znači za Poljake i Ukrajince, a to zahvaljujući jednoj starici, Ukrajinki, nekada svetski poznatoj balerini i operskoj pevačici, koja živi u ulici u koju su se oni doselili. Selma, od zastrašujuće starice oko koje kruže različite priče i nagađanja ostalih meštana, postaje glavna podrška i motivacija Nataliji koja pokušava da ostvari uspeh i u školskoj plesnoj grupi.
Upravo je ples ono što Nati pomaže da se brže uklopi u novo društvo, jer stiče simpatije drugara iz plesne grupe, i ne povezuje ih samo ljubav prema plesu, već i muzika koju razmenjuju, kroz opise koliko je muzika razumljiva bez obzira na to na kome jeziku je pesma i da tako uspeva da stvori most među ljudima kojima se dopada, autorka ovime dokazuje da umetnost uvek govori univerzalnim jezikom.
I književnost je tu da pomogne u prihvatanju novog i pobeđivanju straha od nepoznatog – prvi susret sa novim mestom stanovanja ispunjavaju uzvici Natalijine braće o sličnosti kuća sa onima koje su opisane u delim Astrid Lindgren, pa čak i sama kuća u koju su smešteni neodoljivo ih podseća na onu u kojoj živi Pipi Duga Čarapa, kao što će svaki čitalac koji voli Bučno selo Astrid Lindgren, kada ugleda naslov ove knjige, posegnuti za njom sa radošću pred nečim poznatim i dragim, i isto kao i u Bučnom selu, u njoj naći idilu, radost druženja, davanja i deljenja, toleranciju i lepotu podrške i brige o ljudima oko sebe.
Izvor: Makart Offinger
Piše: Marina Čolović
