Kako ste odlučili da postanete pisac i ilustrator?

Bio sam veoma stidljivo dete. Odrastao sam na farmi, donekle izolovan. Bio sam vrlo maštovit i voleo sam da čitam. Knjige su bile moj prozor u spoljni svet.
Kad sam imao dvanaest godina, trpeo sam vršnjačko nasilje. Kroz crtanje sam mogao da se izrazim bez reči. Da se izgubim u mašti i stvorim sopstveni svet. Mislim da je to bio razlog što sam od toga napravio karijeru.

Kako izgleda vaš uobičajeni radni dan?

Počinjem da radim između 7 i 8 ujutru. Trudim se da pišem bar sat vremena, da skiciram priče u dnevniku. Posle podne, od 2 do 5, bavim se različitim stvarima poput administracije, socijalnih medija, još pisanja i pokretanja novih projekata.
Ponekad tokom cele godine gostujem u školama i bibliotekama. Predstavljam svoje knjige ili držim radionice za decu. S vremena na vreme glumim i crtam za belgijsko pozorište Hetgevolg.

Kako dolazite do ideja za ilustracije?

Većinu ideja beležim u svojoj svesci. Trudim se da posmatram i crpem inspiraciju iz prirode, ljudi, životinja i predmeta oko sebe. Skiciranje modela takođe spada u to.

Da li imate neki savet za one koji tek počinju da pišu i ilustruju?

Moj savet je da pokušaju da izvuku što više iz svakodnevice. Crtanje života je veoma važno. Drugi savet je da imaju posebnu svesku-dnevnik u kojoj će svakog dana crtati makar pola sata bez ikakvih ograničenja. To je mesto gde se pronalazi sopstveni glas – a to je, ako mene pitate, najvažnije.

Šta su najvažnije osobine ilustratora?

Ostati veran svom glasu. Kakvu priču želite da ispričate? Zašto je ta priča vaša priča? Čak i kad ilustrujete tuđu priču, morate to činiti kao da je vaša. To knjigu čini boljom.
Ranjivost tokom nastanka vaše priče ključna je u pronalaženju veze između vas, vaše priče i publike. Meni je važno da se vratim u uspomene iz detinjstva. To je moja početna tačka u stvaranju priče.

Možete li nam otkriti nešto o sebi što ne zna mnogo ljudi?

U srednjoj školi sam učio hortikulturu i građevinu. Tad sam odlučio da se okrenem umetnosti. Pokrenuo sam školske novine sa nekoliko prijatelja i tad otkrio da uživam u pisanju i ilustrovanju.
Takođe, kao što sam već rekao, nisam imao glas jer sam bio stidljiv. Odlučio sam da pomoću pisanja i crtanja stvorim sopstveni jezik.
Pripovedanje je moja strast, a pre nekoliko godina sam sa prijateljem izvodio ulični performans.

Šta vam je omiljeno kod pisanja?

Sloboda da razvijam sopstvene priče. Da pronađem reči za likove koje sam zamislio. Divno je kada publiku dirne neka od mojih priča.

A ilustrovanja?

Potpuna sloboda da crtam šta želim, da koristim maštu i posmatram ljude, prirodu i predmete dok crtam.

Kako se borite sa krizama i dolazite do novih ideja?

Pomoću crtanja svakodnevnice i vođenja dnevnika. Ponekad popijem kafu u nekom kafiću i posmatram ljude ili radim sa prijateljima. Volim i da posećujem pozorište i moderne cirkuse.

Šta je dosadašnji vrhunac vaše karijere?

Način na koji je Crvenilo, koje je veoma lična priča, primljeno od strane publike. Korišćeno je za kampanje protiv vršnjačkog nasilja u školama širom sveta. Ta knjiga je možda pomogla nekome ko je bio žrtva vršnjačkog nasilja jer je doprinela da se o toj temi lakše govori.
Po Crvenilu je napravljena i pozorišna predstava, a to što sam glumio u njoj je za mene bio vrhunac.

Postoji li nešto što ste želeli da vam je neko rekao kada ste počinjali da pišete i crtate?

Budi strpljiv dok budeš tražio sopstveni glas. Misli na duže staze. Ako želiš da tvoj rad dirne publiku, ne moraš odmah stvoriti hit.

Kažite nam nešto više o Crvenilu. Odakle inspiracija za pisanje ove knjige?

Kad sam bio mali, trpeo sam vršnjačko nasilje jer sam često crveneo. Ta boja je za mene vrlo simbolična i kroz nju sam želeo da ispričam i oslikam priču.

Taj deo priče je autobiografski. Jedan od glavnih junaka u knjizi, dečak koji skoro uopšte ne progovara, to je moja priča. Isprva sam hteo da napišem knjigu za žrtve vršnjačkog nasilja, jer sam i ja bio žrtva. Ali nakon nekoliko verzija i razgovora sa izdavačem, rešio sam da ponovo napišem priču, ovog puta iz druge perspektive. U ilustracije sam uneo ono što sam osećao kao dete. Ali čim sam odlučio da iskoristim glas nekoga sa strane, da pustim nju da ispriča priču, sve kockice su se složile.

Izvor: eerdlings.com

Fotografija autora: © Steven Massart