Nije to obična trema, a nije ni stidljivost, iako okolina (valjda usled nestrpljenja ili nevičnosti da razume) najpre odluči da je tako nazove i uprosti. Osoba koja time biva obeležena kao „preosetljiva“, „smotana“, „nesnalažljiva“, još i prolazi dobro – u težim varijantama ne ginu ozbiljnije odrednice poput „asocijalna“, „nekomunikativna“, „čudna“. Ljudi lako dižu ruke od „nepristupačnih“ koji, sledstveno tome, jedino rešenje nalaze u još dubljem povlačenju. Nerazumevanje od strane društva kao posledicu ima daleko teže i strašnije odustajanje, prezir prema sebi, samoosudu i osećaj alijenacije, nedovoljnosti, nepopravljive promašenosti. Danas je, srećom, svest o socijalnoj anksioznosti malo veća nego pre i to što ovaj psihički problem ne samo da više nije nepoznanica, već ni nerešiv, apsolutno uliva nadu. Isto čine knjige poput romana Šveđanke Lise Bjerbu, čiji je značaj veliki koliko i prijemčivost postignuta pristupom autorke tako delikatnoj temi.
Roman već naslovom pokazuje nastojanje da, što obazrivije predstavivši ozbiljan problem, postigne neophodnu optimističnu poentu. „U svojoj glavi sam kul“ kao konstatacija precizno definiše onaj osećaj nepodudaranja misli i namera sa spoljašnjim manifestacijama, neprijatan zaključak sa kojim smo se svi makar jednom suočili, bili inače anksiozni ili ne. Taj sveprožimajući, blokirajući osećaj da, koliko god naš unutrašnji svet bio sjajan, jasan i širok, nekako na površinu ne uspeva da izađe ni deseti deo. Nemogućnost artikulisanja svega što osećamo ili bi želeli da kažemo i ispoljimo, uskraćuje nam iskustva i prilike koje nikada više nećemo dobiti, zauzvrat uslovljavajući postepeno navikavanje na izolaciju.
Lisa Bjerbu ovu nesrazmeru dočarava biranjem dnevničkog pripovedanja nasuprot izrazito oskudnom doprinosu glavne junakinje dijalozima u romanu. Duhovni svet sedamnaestogodišnje Liv Strand dovoljno je uzbudljiv, živopisan, zanimljiv, samo što njena „hronična stidljivost“ onemogućava da to iko sem oca uopšte nasluti. Situaciju nimalo ne popravlja selidba iz Stokholma u Fredrikovo rodno mesto, ruralni Ingelstad, gde je neophodno nositi nešto fluorescentno „ako želiš da doživiš proleće“, dok čekaš autobus koji te svakodnevno prevozi do dvadeset kilometara udaljene škole. U velikom gradu bilo je još i moguće utopiti se u masu, izbeći neprijatna pitanja i znatiželjno uperene poglede. Sužavanjem životnog prostora, ujedno nužnošću uklapanja u novu zajednicu, tako nešto postaje nemoguće. Uostalom, čime objasniti fizički jasno manifestovan, paničan strah od uspostavljanja najosnovnijeg međuljudskog kontakta? Čak ni Livin beskrajno strpljiv, tolerantan, ali istovremeno jako društven i komunikativan otac ne ume baš uvek to da shvati.
Iz jutra u jutro, dok je autobus nosi ka susednom Vekšeu, Liv se upušta u ono što joj najbolje ide: opservaciju ili „šerlokovanje“ ostalih putnika. Ironija koje je i te kako svesna glasi da ona, „nemi paradajz“ koji beznadežno razočarava svakog isprva voljnog da joj se približi, zapravo poseduje veliko interesovanje za druge ljude, njihove priče i živote. Samo, teško je ukloniti glavnu barijeru – postavljamo je i predstavljamo mi sami. Slučaj će učiniti da se junakinjini putevi ukrste upravo sa najzanimljivijim predmetima posmatranja iz busa, temperamentnom Aliom (iliti Kendikraš, kako ju je Liv nazvala zbog igrice nad kojom se potpuno usredsređeno nervira) i predusretljivim Gunarom (alias Dostojevski, po „Zločinu i kazni“ čitanim u trenutku kada ga Liv prvi put primeti), katapultirajući je u samo središte tipičnih tinejdžerskih izazova. Htela – ne htela, junakinja će morati da se suoči sa mogućnostima javnog izlaganja na času, sklapanja prijateljstva, zaljubljivanja, prisustva na kućnoj žurki… I naravno da ništa od toga ne ide jednostavno, preko noći, ponekad ni uopšte, ali u tome (zar ne?) jeste uverljivost ovakvih priča.
Naročito je važna odluka autorke da ne prikaže isključivo stanje, odnosno posledicu kao takvu, već se obazrivo i od početka vešto pripremljeno vrati do uzroka. Tu glavnu ulogu igra divno razvijen i opisan odnos između Liv i Fredrika (oca): razlog što žive sami, što se nikada ne voze automobilom, što se potiskivana i prećutkivana senka jednog gubitka svejedno još teško i tragično nadvija nad njihovim životima. Time se priči o premošćavanju komunikacijskog jaza daje još jedna dimenzija, ovoga puta u smislu teškoća da razumemo bližnjeg čak i kada postoji najbolja volja. Situacije su predočene u skladu sa Livinom introvertističkom sklonošću da do najsitnijih detalja razlaže i analizira svaki mogući scenario, što se obično završava odustajanjem ili potpuno drugačijim rezultatom od predviđenog.
Odnos „spolja: iznutra“, kao presudan za temu, dobro posreduju i najrazličitija junakinjina promišljanja povodom svih pitanja koja je zaokupljaju, pretresena u najraznovrsnijim oblicima, od statističkog do psihoanalitičkog. Iako je Liv i te kako svesna sebe, nije u stanju da objasni šta joj se to i zbog čega dešava, naročito u situacijama kada dođe do napada panike. Pratimo njena kolebanja između želje da potraži pomoć od oca (uobičajeni, najpouzdaniji oslonac) i obzira koji joj nalaže da ga poštedi. S druge strane, bez napora iz suprotnog pravca ništa ne bi moglo da se ostvari, a novi prijatelji (Alia i Gunar) uporno pokušavaju da razbiju zid ćutanja, od čega je prva učenica kojoj Liv biva usmerena, Nur, veoma brzo (doduše, razumljivo) odustala. Jedna od epizoda u vezi sa tim ranim podzapletom pokazuje da i ćutljivi, naizgled potpuno „isključeni“, imaju ne samo čulo sluha kada se u pogrešnom trenutku zateknu u blizini ogovaranja, već i osećanja koja takve osude iznete iza leđa možda još teže povređuju.
Lisa Bjerbu ne izvodi jednostavne formule uspeha, njeni raspleti nisu čudotvorna oslobađanja glavnog lika iz dugogodišnje, sigurne ali zarobljavajuće učaurenosti, u svet. Naprotiv, tako što stavlja do znanja da su neophodni strpljivi, najpre postepeni i prilično trapavi koraci, zaključuje i to da svaki pokret neminovno vodi pomaku. Koliko god napora trebalo uložiti, kada god došlo do potpunog isceljenja, važno je započeti proces. Knjige poput njene zato čine veliki podvig, naizgled ležernim, u znatnoj meri humorističnim pristupom punim saosećanja. U samom korenu registruju i osvešćuju fenomen anksioznosti kao nešto sa čega treba već jednom skinuti stigmu, što nije neizlečivo, niti konačno, ali dok traje kao neprimetno može postati suvišan teret naših odraslih života. Zašto ne bi ono što (je)smo, u svojoj najdubljoj suštini, bilo vidljivo svima, kao ničim sputana ili zastrašena autentičnost? Nije li tek u tome istinska sloboda i celovitost ličnosti?
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
