Na prvi pogled, ne samo zbog apsolutno savršenog vizuelnog rešenja sa korica, knjiga obećava nešto poput filma (zasnovanog na knjizi Alis Hofman) „Practical Magic“. Neobične sestre. Iz XIX veka preseljena, nesmirena kob, pojačana sveobavijajućim ukusom Evine, ali i Eridine opasne voćke. Izrodi, iskušenja, zagonetke. A onda, sasvim stvarni, aktuelni problemi presije nad ženskim telom, duhom, slobodom odlučivanja. Zahvaljujući originalnoj sintezi navedenih „sastojaka“, roman „Sve trule jabuke“ naširoko je hvaljen kao divan, važan, oplemenjen porukom koja upućuje na jednu od glavnih uloga književnosti, a to je čuvanje svedočanstava i omogućavanje da se ona čuju sa najrazličitijih strana.

Mojra Fauli Dojl svoju priču postavlja u prividno „young adult“ okvire savremene „woke“ kulture – dakle, isključivo popularni novogeneracijski kontekst, istovremeno pišući pod velikim uticajem magijskog realizma, samo da bi sve gotovo neprimetno povezala sa istorijom ponavljanja čiji se tragični krug kad-tad mora prekinuti. Na takvom tragu, istina, mlada irska književnica nije uvek dovoljno ubedljiva, ni dosledna u pripovedanju, ali suština ipak isplivava zahvaljujući pogovoru, svojevrsnom istorijskom komentaru i dokazu relevantnosti ispričanog – za slučaj da neko dotle i nije poverovao u njegovu „fikcionalizovanu“ težinu. Autorka se služila višestrukim metaforama koje, nikad do kraja objašnjene, čuvaju misterioznu prirodu zapleta i onda kada narativni zaokreti dovedu sve u pitanje.

Vraćajući se u 2012. godinu, glavna junakinja Dina Rajs gotovo dnevničkim manirom otkriva kako je na sedamnaesti rođendan doživela dve katastrofe. Prva, slučajno obelodanjivanje sumnje u svoju seksualnu orijentaciju pred strogim ocem, vodi do druge – nestanka sestre u pokušaju da razbije drevnu porodičnu kletvu i spasi Dinu. Čak i ovako uprošćena, radnja ne zvuči jednostavno. Zašto Mendi, crna ovca porodice, već godinama ne živi sa njima? Zašto je otac odmah po majčinoj smrti prepustio sedamnaest godina „zakasnelu“ Dinu staranju Mendine 24 sata mlađe bliznakinje Rejčel? I na šta se odnosi njegovo stalno upozoravajuće spominjanje „trulih jabuka otpalih sa porodičnog stabla“ Rajsovih?

Dotle mirna, sada potpuno zbunjena (i to ne samo vršnjačkim nasiljem koje svakodnevno trpi od ostalih učenica ženske katoličke škole u Dablinu), Dina jedino zna da bez leša nema samoubistva, prema tome, mora pronaći Mendi. Tim pre što joj je sestra ostavila, po svemu sudeći verodostojnu, rekonstrukciju porodične istorije, načinjenu na osnovu par decenija sakupljane faktografije. Kroz pisma koja Dina odlučuje da prati, pred njom se otvara deo po deo sumorne, zastrašujuće i, od početnih horor motiva iz keltske mitologije sve dalje tajne, pretrpane stvarnosnim užasima katoličke, mizogine, unedogled ponavljajuće nepravde prema „neposlušnim ženama“. Kroz nju je, poput antičkih suđaja, usmeravaju tri duha poznata pod imenom banši, ali usput su od neprocenjive pomoći utvare predaka i verni prijatelji, novostečeni i stari – svi zajedno na neki način obuhvaćeni porodičnom, a ipak univerzalnom pričom.

Legenda kaže da se svakoj devojci Rajs, ako na bilo koji način, makar i nesvesno, odudara od većine, nešto strašno dogodi na sedamnaesti rođendan. Dolazak propasti najavljuju tri znaka spomenutih banšija, nakon čega sve postaje beznadežno i osuđenica biva zauvek izopštena iz porodice, obeležena sramotom. Mendi pokušava da racionalizuje pojavu „trulih jabuka“, istovremeno joj ne oduzimajući praznoverni, fatalistički pečat:

Lako ih prepoznaš. To su ljudi koji ne izgledaju kao drugi, ne ponašaju se kao drugi. Oni koji se ne povinuju, ne poštuju pravila, ne idu u crkvu nedeljom. Oni koji pobegnu, žive po sopstvenom nahođenju. Oni koji previše piju, previše pričaju, ne rade dovoljno ili ono što bi trebalo. Oni koji se drugačije oblače, drugačije vole, drugačije razmišljaju. Naše porodično stablo štiti dobro seme, njih čuva. Ali trulim jabukama pokažu vrata. Njih se klone, izbegavaju ih, o njima govore šapatom. Njih gurnu s drveta, uprkos tome što slome svaku granu dok padaju.

Pokušavajući da pronikne u suštinu, krećući se od jedne tačke naznačene svakim sledećim pismom do druge, Dina stiče jasniju predstavu o svojoj porodici, dok drevni, pa i fantazijski kontekst prelazi u surovo realističku istoriju zločina, obespravljenosti, nasilja i nepravde. Obazrivo, ali ne štedeći implicitine čitaoce, kao ni sve „izvan“ teksta Mendinih putokaza, roman se bavi sudbinama drugačijih, „neposlušnih“ žena koje su u određenom trenutku skupo platile svoju upadljivost. Optuživane za veštičarenje, odbacivane i proterivane, žrtve incesta ili klasne diskriminacije, nisu poticale samo iz linije porodice Rajs, ali ona je svakako najinteresantnija, za tri preostale sestre najvažnija.

Piše: Isidora Đolović

Ceo prikaz pročitajte na portalu Sinhro.