Retko koji pojam u vezi sa čovekom prati tako razvijena metaforika kao što je slučaj sa srcem. Do sada je ono u različitim prenesenim značenjima postajalo mnogo štošta, ali ne i – mikser. Savršeno dočaravanje osećaja anksioznosti ujedno odgovara stilu kojim se Dankinja Mete Veste služi u kratkom romanu „Kad je srce mikser”, posvećenom ovoj komplikovanoj, još uvek prilično nedokučivoj temi. Poglavlja su, u skladu sa tim, sažeta i veoma koncizna, rečenice „iscepkane”, nervozne i brze, a uvodna grafička rešenja, preuzeta iz vremenske prognoze, poput kardiograma prenose spori, postepeni tok i razvoj junakinjinog stanja.
Pi Marija Simonsen nakon gubitka svesti usled jakog napada panike na času engleskog, završava u bolnici i dobija dijagnozu anksioznog poremećaja, uz odsustvo od tri nedelje iz tek upisane srednje škole. Ambiciozni, uvek zauzeti roditelji, nestrpljivi su da je vrate „normalnom” životu i spremni (što naročito važi za majku) da ulože koliko god novca zatreba na sve raspoložive mogućnosti lečenja: od hromoterapije do najrazličitijih psihijatara. Njihov plan podrazumeva i „angažovanje” Pijinih najboljih drugarica Alme i Ket, ma koliko ono uglavnom delovalo prinudno, da je posećuju i podstiču, ne bi li sprečile apsolutno nepoželjno zatvaranje u sebe. A Pi za to vreme – zapravo, još dok leži u bolničkom krevetu – potpuno svesno premotava film na period kada je sve počelo, registrujući prve znake „slabosti” pred spolja nametnutim obavezama, merilima, zadacima. Možda je krenulo sa odabirom tog čudnog, matematikom inspirisanog imena, izvučenog iz kombinacije junakinjinog datuma rođenja?
U svakom slučaju, tokom dana dokoličarenja, Pi sasvim slučajno upoznaje neobične stanarke svoje zgrade i zahvaljujući ovom širenju kontakata konačno nazire izlaz iz začaranog kruga. Najpre će je stara Džilijan Braun, nekadašnja bolničarka iz Engleske, koja se udajom za „Vikinga” trajno preselila i po udovištvu opredelila za život u Danskoj, naučiti da stvari posmatra sa neobaveznije strane, ceneći naoko banalne sitnice. Zatim joj Bjanka sa trećeg sprata i njena maloumna, ali u svojoj bezazlenosti razoružavajuće iskrena ćerka Viki, pomažu da u uzajamnosti postupaka otkrije novi smisao. Ovakva poznanstva junakinji u drugim okolnostima sasvim sigurno ne bi pala na pamet, naročito ne imponovala. Međutim, odsečena od sveta u kome joj nešto ozbiljno ne prija, otkriva da čudnovatost zapravo može biti isceljujuća i važna.
Priča sama po sebi možda namerno ostavlja utisak izvesne nedorečenosti, kao da postoji nešto uporno zadržavano u pozadini, čije bi iznošenje na videlo osvetlilo mnoga pitanja. Verovatno je razlog tome nemogućnost glavnog lika, ali i njenog neposrednog okruženja, da jasno osvetli izvore sputavajuće nelagode. Prilikom svake pomisli na povratak u školu, pa i na svoje dve najbolje drugarice (kategorija čije početke i opravdanost ozbiljno problematizuje dok se priseća), Pi postaje izrazito nervozna i uznemirena, kao da iza svega postoji još nešto, nepriznavano. Njena komunikacija sa roditeljima takođe je jednosmerna, prilično štura čak i za pojmove uobičajene tinejdžerske „mušičavosti”, pri čemu svako ima svoju priču – a one se odbijaju o zid suštinskog nerazumevanja kod druge strane.
Istina, ne može se reći da roditelji nisu zainteresovani i ne brinu, ali sam tempo života i ustaljeni obrasci razmišljanja čine njihove pokušaje pružanja pomoći potpuno promašenim. Nasuprot tome, iako ga Pi krajnje nerado posećuje, „botoksirani psihijatar” uspeva da dopre do njene svesti iznošenjem jednostavnog zapažanja: tvoj radar više nije usmeren ka tebi. To znači da se, (i)stupanjem u širu zajednicu ljudi, a ne samo onu koja ju je dotle činila tako napetom i uznemirujuće izgubljenom, može konstatovati početak faze izlečenja.
Važan je detalj koji ne igra presudnu ulogu u priči, ali je dodatno pojašnjava: Pijin stariji brat Mads sve vreme je odsutan usled školovanja preko okeana. U poređenju sa tako uspešnim, podobnim članom porodice, ona sebe doživljava u još većoj meri slabom, odbačenom, promašenom. Uostalom, osećanje nedovoljnosti prethodilo je i uvodnoj situaciji, obeznanjivanju zbog nemogućnosti da izlaže uvežbanu prezentaciju. Junakinja je unapred opterećena svešću o „superiornosti” bilingvalnih učenika koji će je, sasvim izvesno, potcenjivački dočekati.
Mada nigde imenovana, sve vreme je prisutna i njena dugogodišnja hipohondrija, naročito vidljiva iz načina reagovanja na bolnički ambijent koji momentalno povezuje sa određenim sećanjima. Opsesivno guglanje mogućih bolesti postaje način da se izbegne otvorena priča o tome kako se javio pravi problem. Prećutkivanje i nepostavljanje jasnih granica čini se kao glavno Pijino ograničenje: čak su i dotadašnja prijateljstva samo rezultat poštovanja „onoga što se (od devojčica) očekivalo”.
Sa Džilijan, Bjankom i Viki, takav pritisak prestaje da postoji. Nema razloga za opterećujućim izgovaranjem laži, za neprijatnim prilagođavanjem. Pi uviđa koliko odsustvo osećanja onoga što angažovani stručnjaci i porodica traže da odmah ispolji, zapravo, nije toliko čudna stvar – da sve mora ići postepeno i, ponekad, drugačijim putevima od podrazumevanih. Nesvesne toga, komšinice je leče od perfekcionizma, na primer, Džilijan, koja objašnjava kako ne može uvek sve biti kao najviša ocena u školi: Život je ipak nešto drugačije. I da tek spontanošću, postajući slobodni u izražavanju najdubljih potreba i donošenju samostalnih odluka, počinjemo da raskidamo stege koje su nas dotle tako mučno sputavale.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
