Možda zvuči kao još jedan u nizu primera napadne popularne/pozitivne psihologije, ali najnoviji doprinos izdavačke kuće Odiseja promovisanju manje zastupljenih, iako na svojim izvornim područjima gotovo klasičnih knjiga i pisaca, nešto je mnogo drugačije i više od toga. Dok bi se još moglo diskutovati da li ovaj kratki roman na neki način predstavlja sličan tip priče kao „Mali princ“, a bez mnogo dvoumljenja vredi ga preporučiti za školsku lektiru, evo par činjenica za početak: „Knjiga svih stvari“ predstavlja prvi prevod na srpski jezik nekog dela čiji je autor His Kajer, jedan od najznačajnijih holandskih stvaralaca za decu i mlade.

I u pripovednom i u strukturnom smislu, ova knjiga je komplikovanija nego što bi se dalo zaključiti na osnovu žanrovske profilisanosti njenog pisca, alogičnog i „lagodnog“ stila ili najočiglednijeg sloja radnje. Pre svega, osmišljena je kao rukopis unutar rukopisa – unutar priče dva podjednako samosvesna (i vickasta) naratora. Stvarni autor dobija „bezobziran“ tekst od vršnjaka, starog gospodina Tomasa Klopera, koji sumornu pozadinu ranih radova opravdava na sledeći način: „Imao sam nesrećno detinjstvo, a od toga se postaje bezobziran“. U vreme nastanka neobične beležnice (leto 1951), bilo mu je devet godina i mašta se često otimala kontroli, sledstveno čemu dobija poriv da zapisuje sve (ne isključivo neobično) što doživljava, kako posle ne bi „zaboravio šta se tačno dogodilo“.

Tomas stalno viđa nadrealne stvari poput najezde žaba, opadanja sveg lišća u ulici ili Isusa koji mu se obraća u žargonu i glasom pojedinih ljudi iz okruženja; izvrnuto i nepravilno čuje reči molitve; uviđa lepotu obogaljene devojke Elize i ne plaši se gospođe Van Amersfort, „veštice“ iz susedstva. Dok majka podržava svog „malog sanjara“, od istim stvarima iziritiranog oca za svaku sitnicu dobija batine. I sam Tomas sebe doživljava kao čudaka, čime usmerava početni utisak čitalaca: međutim, iza sličnih strategija maskiranja realnosti, kriju se traume deteta koje živi u posleratnoj Holandiji i posmatra svakodnevno nasilje u porodici, svemu se opirući čistim srcem i neizdoktriniranim umom. Njegov otac je neumoljivi nosilac zakona kuće, strogi hrišćanin koji se pred nelagodnim situacijama povlači u rad (kancelariju, ali i zasebnu sobu kod kuće) i autoritet potvrđuje tako što gotovo ritualno tuče „neposlušnu“ suprugu. Zajednički odlasci u crkvu nedeljom i večere koje se završavaju očevim čitanjem odlomaka iz „Biblije“ za trpezarijskim stolom, na ravni podsvesti oblikuju Tomasove vizije.

Jedina osoba koja, kako izgleda, uspeva da se odupre glavi porodice i prema kojoj on nema nasilničke ispade, Tomasova je sestra, gimnazijalka Margo. U očima glavnog junaka ona je zadugo „glupa guska“, jer dečak ne prepoznaje odbrambene mehanizme kojima se služi da isprovocira oca tobožnjom naivnošću i doslovnom primenom njegovih „zapovesti“. Margo mu prkosi u rasponu od polusuptilnog ruganja korišćenjem ironije i bukvalizacije (kao kada ponosno objavi da se posvađala sa nastavnikom, jer je odbila da čita lektiru za koju „otac kaže da je bogohulno štivo“), preko zviždanja melodija „paganske crnačke muzike“ i poigravanja agresivnom estetikom (dvosmislene opaske o noževima), pa sve do krajnje otvorenog, naposletku fizičkog suprotstavljanja i pružanja podrške nezaštićenima, tj. majci i bratu.

Uz nju, drugog nosioca promene u vidu unutarporodičnog protesta sa ciljem svrgavanja konzervativnog, zadrtog patrijarhata, predstavlja strina Pi (epizoda pobune protiv šamara primljenog zbog nošenja pantalona). Spolja, isto čini „veštica“, žena čijeg su muža streljali kao člana Pokreta otpora, a u prezrivim očima Tomasovog oca važi za komunistkinju. Uostalom, dečakova simpatija Eliza je svoj invaliditet (veštačka noga i razneti svi prsti na jednoj šaci, sem malog) najverovatnije stekla tokom rata. Dok ih okolina izopštava kao neprijatne podsetnike na teške dane, Tomas nesvesno ukazuje počast njihovoj hrabrosti i pravičnosti.

Van Amersfortova kod dečaka podstiče ljubav prema knjigama i muzici, dajući mu na čitanje romane „Emil i detektivi“ Eriha Kerstnera (očev komentar: „Po meni je i on komunista“) i Maloov „Sam na svetu“ (kod nas pre više od pola veka objavljen pod naslovom „Bez porodice“), čime suptilno ukazuje da je tabu koji dete skriva poznat čitavom komšiluku, s tim što ostali jednostavno – ne reaguju. Ceger gospođe Van Amersfort uvek je težak, budući pun knjiga, baš kao i soba u neredu, sa globusom, dve crne mačke, kartom sveta na zidu i gomilama novina po podu, gramofonom sa koga se čuje Betovenova muzika za lebdenje….

Izuzetno važnu ulogu igra pojam, tačnije – ideal sreće. Svaki put kada ga pitaju šta bi želeo da bude kada poraste, Tomas ima spreman odgovor. Prema njegovoj komšinici, pružanje otpora nepravdama u svetu jedan je od načina da se pronađe suštinska, jedina moralno zadovoljavajuća sreća. Prvi i glavni preduslov glasi: prestanak straha. I bilo to slanje pisma za Elizu (eto veze sa gorespomenutim kompozitorom; drugu prepoznajte sami) ili početni vid pružanja otpora simulacijom egipatskih pošasti o kojima im otac, u dečakovom doživljaju pandan biblijskog faraona, čita svake večeri, nepovratni preokret je izveden.

Već pri turama očevog batinanja, kod Tomasa se javlja mirna, ali potpuno jasna rezignacija, proishodeći u odustajanju od vere u Boga. Imaginarni dijalozi sa Isusom istovremeno tužno i odlučno otkrivaju razlog: glavni junak ne može da pređe preko svega što majka trpi. Ironijski odnos žena iz okoline prema „prkošenju Božjim zapovestima“ iz vladajuće, muške perspektive, dodatno (p)ojačava rešenost, kao kada strina Pi slaba majčina objašnjenja modrica komentariše sa: „Akvarijum ume da bude gadan. Ja lično redovno natrčim na akvarijum, pogotovo nosem“.

Ipak, na kraju nema revanšizma ili ogorčenosti, već pobeđuje poenta o sažaljenju, razumevanju, čak empatiji prema nepopravljivom ocu, naročito pošto njegova strahovlada biva srušena jednostavnim oslobađanjem životne radosti ukućana u čitanju, slušanju muzike, druženju, doterivanju…. Sve to čini „Knjigu svih stvari” upravo onim što je (prvi) narator na početku otpisao kao nespojivo sa pričama o detinjstvu bez idile: prelepom, dirljivom, poučnom i otrežnjujućom.

Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs