Zipolijevo pleme je kao platno na koje se projektuju kako želje i nadanja, tako i strahovi i nesigurnosti, ali je i utočište gde nam je dozvoljeno da budemo ono što zaista jesmo, snažni u sopstvenoj ranjivosti. To je mesto gde svako pronalazi upravo ono što mu je u trenutku čitanja potrebno.

Najpoznatiji roman Davida Nela, jednog od najčitanijih savremenih katalonskih pisaca za decu i odrasle, Zipolijevo pleme (La Tribu des Zippoli, 2017), prva je knjiga ovog autora prevedena na srpski jezik.

Amok se bavi najbitnijim tinejdžerskim problemima današnjice, od lošeg ponašanja u školi pa sve do opijata koji se neretko koriste i preranog stupanja u seksualne odnose. Zapravo, tematika preranog sazrevanja i jeste najbitnija ovde, i ujedno i tema koja će vam malo slomiti srce.

Iako mu je primarna uloga da zabavi, Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke ne zanemaruje i ozbiljne teme. U skladu sa formom, ne postoji karakterizacija na kakvu smo navikli u klasičnim romanima niti su sami događaji u potpunosti motivisani a čitava radnja zaokružena, ali sve funkcioniše tako da se važne teme probiju kroz komični ton knjige.

Lota Peterman je jedna sasvim obična desetogodišnja devojčica, plavih očiju „s malo zelene i onim braon tačkicama po rubu”, koja voli krekere s puterom od kikirikija i čipsom, obožava životinje, posebno kučiće i malecke ovce, a ne voli prokelj i flautu. Preciznije – flautu mrzi.

Forđarini nas nimalo suptilno, na jedan vrlo intrigantan način baca u svet dece koja su brutalno zlostavljana, sistematski zanemarivana i izlagana svakodnevnim traumama, i kojoj emotivne i fizičke povrede čine sastavni deo svakodnevnog života.