Ako ste čitali Hornbijev roman Dug put do dna – pročitajte i Nezaboravno kolektivno samoubistvo. Ako volite Erlenda Lua, naročito njegov Mulej, dajte šansu Pasilini. Videćete gde su pomenuti autori našli svoju inspiraciju i bez obzira da li će vam se Nezaboravno kolektivno samoubistvo dopasti ili ne, imaćete novi pogled na tematiku, na romane koji se tom tematikom bave, na Finsku, na sam život. Malo li je od jednog romana?

Jedini značajniji lik u romanu koji nije ni dobar ni loš (mada ipak bliži negativnom polu), onaj čijem svjetonazoru Picorno pretpostavlja svoj odnos prema djeci i prema francuskoj kulturi, lik je gospođice Džejn. U pogovoru Picorono kaže da se u romanima Šarlote Bronte jasno ogleda njen stav da ne treba biti bolećiv prema djeci i da je francuska kultura „licemjerna, lakoumna i površna“. Ovaj roman je njen odgovor na te stavove najstarije sestre Bronte.

Dečak Nikola je ljut na svoje roditelje. Teraju ga na spavanje a on bi još igrao igricu. I stalno mu nesto naređuju, on misli da su njegovi roditelji najgori na svetu. Rešio je da nađe nove roditelje.

Ko je rekao da Pipi nema rešenja za sve prilike i neprilike koje život postavi ispred nje? Uvek ima rešenja. Čak i kada policajci žele da te smeste u dom za decu i/ili kada odlučiš da kreneš u školu, na izlet ili možda u cirkus. Kuda god se pojavila, Pipi nikoga nije ostavljala ravnodušnim...

U dalekom, predalekom velegradu, po krovovima kuća šunjala se jedna tajanstvena osoba. Ali, zašto bi se neko šunjao po krovovima? Postojao je neki plan, plan krađe. Da, tajanstvena osoba je kradljivac. A postoji i nešto gore od činjenice da je neko kradljivac - činjenica da je kradljivac, ustvari, kradljivica. Da, kradljivac je devojčica.

„Četiri generacije žena putovale su kolima. Jedna je bila mrtva, jedna je umirala, jedna je vozila, a jedna tek počinjala život.ˮ