Mini Bookvica je ove godine pokrenula projekat #pobunjenočitam! čiji je cilj motivisanje mladih čitalaca na kritičko čitanje i kritičko pisanje o knjigama. Knjige o kojima učesnici pišu govore o junakinjama iz domaće i strane produkcije koje prevazilaze stereotipe o devojčicama u književnosti za decu i mlade i bune se protiv različitih autoriteta. Jedna od ponuđenih knjiga u okviru projekta bio je i roman ,,Sto sati mraka" Ane Volc.

Mini Bookvica je ove godine pokrenula projekat #pobunjenočitam! čiji je cilj motivisanje mladih čitalaca na kritičko čitanje i kritičko pisanje o knjigama. Knjige o kojima učesnici pišu govore o junakinjama iz domaće i strane produkcije koje prevazilaze stereotipe o devojčicama u književnosti za decu i mlade i bune se protiv različitih autoriteta. Jedna od ponuđenih knjiga u okviru projekta bio je i roman ,,Sto sati mraka" Ane Volc.

Znate ih svi, bolje reći – znate za njih, ali mnogi u negiranju i gnušanju okreću glavu. Viđate ih u kraju, na školskom dvorištu, zabačenom uglu ulice na lošem glasu. Makar u prolazu, primetili ste neko od te problematične, odbačene, gnevne dece sa mislima zatrovanim od preranih, preteranih iskustava i postupcima koji ih brutalno odražavaju. Sistem često nema iskrenu volju da se njima pozabavi, a sami, iako znaju koliko je to što čine otrovno, pogrešno i opasno, ne misle da mogu ili zaslužuju nešto drugačije i bolje. U tome je najveći kolektivni poraz.

Nije pravilo, ali dnevnički zapisi u tom ranom uzrastu običnu počinju da se nižu od nekog prelomnog događaja i isprva su prilično šturi, „elementarni“, ali nekako izveštačeni usled svesti da odrasli u svakom trenutku mogu (uglavnom i hoće) zaviriti da ih pročitaju. Ne sasvim u slučaju Lote, glavne junakinje serijala „Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke“ (orig. Mein Lotta-leben) koji je doneo popularnost nemačkoj književnici Alisi Pantermiler.

Kako i sama Maja Lunde kaže u romanu – pojedinačno nismo važni. I zaista nismo; kako bi spasili Zemlju od ovog problema, moramo se držati zajedno i delati pre nego što bude kasno. Možda je roman Istorija pčela baš ono što nam je bilo potrebno kako bi to shvatili na vreme.

Zipolijevo pleme je kao platno na koje se projektuju kako želje i nadanja, tako i strahovi i nesigurnosti, ali je i utočište gde nam je dozvoljeno da budemo ono što zaista jesmo, snažni u sopstvenoj ranjivosti. To je mesto gde svako pronalazi upravo ono što mu je u trenutku čitanja potrebno.