Prvo što me privuklo da pročitam ovu knjigu, jeste činjenica da je irski pisac Rodi Dojl poznat kao majstor dijaloga. Za mene, koja preferiram pripovedanje bez puno direktnog govora, ovo je bio čitalački izazov. Druga stvar koja me privukla je što je ovo jedan bukvalno ženski roman i to ne u onom smislu “laganog ljubavnog štiva”.

Ova knjiga ima 7 priča, i svaka je inspirisana mesecom - Mesec cveća, Mesec sena, Mesec žita, Mesec voća, Mesec lovca, Mesec snega i Mesec krvi. Kroz ove priče ispričana je povest o ljubavi Erika i Merl, čije se duše vekovima pronalaze i ponovo tragično gube.

Čitajući roman „Žurke u pidžamama“ pomislila sam, prvenstveno na teškoće koje je nosilo odrastanje, da bih shvatila da ni jedan od datih problema, zapravo i nije problem. Glavni problem smo mi sami.

Nema više šta da se razume, poslednja je rečenica romana. Taj svojevrsni epitaf emocijama deluje tako jasno i konačno, a zapravo je pogrešan zato što je kraj situacije sa Hugom novi početak za Ester, a razumevanje svega što se desilo tek treba da nastupi.

Priča o dečaku koji traga za novim roditeljima zato što su stari, razume se, ne odgovaraju, o njegovoj nesvakidašnjoj avanturi na planeti drugih roditelja, pa sve do samog povratka kući sve vreme najmlađim čitaocima drži pažnju. Na jedan suptilan i nenametljiv način, Jasminka Petrović izvodi pedagošku poruku dela da su roditelji jedni jedini na svetu, takvi kakvi su nam i dodeljeni. 

Povezivanje ovog romana za decu sa tehnologijama 21. veka je zaista smeo potez Vilsonove. Malo sam razmislila o tome i shvatila da je to zaista originalan način da se deca privuku i pročitaju nešto van računara, tableta i mobilnih telefona.