Dok sam čitala Sto sati mraka holandske autorke Ane Volc, osećala sam se kao da nisam ni na zemlji, ni na nebu. Bitno je bilo da tamo gde sam bila uragan nije mogao da me pronađe. Ali, nisam se nalazila u nekom drugom svetu, jer za to nije bilo potrebe. Sama knjiga govorila je o vremenu u kom sam se nalazila, o ljudima i stvarima XXI veka. Roman čija je radnja smeštena u Njujork – grad snova, veoma se poigrao sa mojim osećanjima. Pre nego što vam ispričam malo više o ovoj knjizi, moram napomenuti jednu stvar. Svaka knjiga koju pročitam, mora da ispuni nekoliko zadataka, nešto nalik testu, kako bi zauvek ostala zapečaćena u mom mozgu. Ovde ću prikazati neke od njih, u kojima je ova knjiga dobila posebne poene – nešto nalik zlatnim zvezdicama:

1. Štivo je moralo da bude namenjeno čitaočevim godinama. To je bilo prvo što je knjiga morala da ispuni. Ona je namenjena pre svega devojčicama, ali dečaci bi takođe uživali, u periodu adolescencije. Baš kao i Emilija, glavna junakinja ove knjige, u to vreme deca kreću da koriste internet i društvene mreže. Zbog toga je autorka kao početak romana dala probleme koji se javljaju na društvenim mrežama, a najčešće je to i nasilje. Upravo to je Emiliju nateralo da uradi ono učini jedan veliki potez.
2. Knjiga nije smela da bude vulgarna (žargoni u dijalogu su bili dozvoljeni) – Naravno, žargoni nisu lepi, ali pisac ne može izbeći sadašnjost. Ne može reći da se oni ne koriste, jer to ne bi bilo realno. Pošto Ana Volc priča o veku u kome se nalazimo, sasvim je u redu da se u romanu nađe i neka vulgarna reč, naravno, ne preterano.
3. Nije postojala granica u nelogičnosti.

Pa, nadam se da ste pretpostavili da je knjiga Sto sati mraka prošla ovaj test, čak je i zaradila dodatnu zvezdicu, ali dosta o testu. Mislim da je pravo vreme da počnem da pričam o samoj knjizi.

Glavna junakinja ovog romana, Emilija, živi srećno sa svojim roditeljima u Amsterdamu. Pa, živi dovoljno srećno koliko četrnaestogodišnjakinja može da bude. Ali, jednog dana joj se svet okreće naopačke. Nažalost, nije joj se odmah vratio na staro. Internet bruji o njoj i njenom ocu, vršnjaci joj se smeju, a ona kuje planove za beg. Uz pomoć tatine kreditne kartice, malo mašte, nekoliko belih laži, ona beži od kuće i to pravo u Njujork. Kada Emilija otkriva da je prevarena, mora da bira između svojih strahova i opstanka. Ona donosi odluku, koja je, kasnije ćemo saznati, ispravna, a uskoro i pronalazi prijatelje, Seta i Ebi, koji će joj pomoći da pobedi strah, policiju, roditelje i što je najbitnije – uragan!

U ovom trenutku osećam mali čvor u stomaku, jer znam da ja nikada ne bih uspela da potpuno samo dođem do aerodroma, a kamoli do Njujorka. Ali, njenim nedaćama nije kraj! Sada je i novinari prate, policija i njeni roditelji ne odustaju, ali ni ona! Pre uragana, mnogi su smatrali da je Emilija čudna. Bojala se bakterija, mnogo prala ruke, mrzela bajke i volela da čita. Ali, dok je boravila u Njujorku, mnogo se promenila! Naučila je da opstaje u ponekad surovom svetu, da nastavi kada i padne, da voli i da sagleda svet onakav kakav jeste. Više nije živela ispod staklenog zvona koje je sama sebi postavila, i krenula je da korača kroz život potpuno lagano i opušteno.

Književni rod ovog romana je epika, ali joj opisi nimalo ne fale. Dok ga budete čitali, osećaćete se kao da ste tu, tik uz Emiliju što nam govori da je roman napisan u prvom licu. Ana Volc u ovom romanu takođe priča o trenutnom društvu, stereotipima kao i pritisku medija, koje je u 21. veku teško izbeći. Ljudi nekada gledaju na stvari pogrešno. Sada je bitno kakav si ispao na fotografiji, ili koliko ljudi tebe prati, a zaboravljene su neke suštinske vrednosti. Zaboravili smo da ponekad stanemo, osmotrimo sebe, vidimo u čemu grešimo… Takođe, Ana nam poručuje da treba da budemo svoji i da bez straha prolazimo kroz život, koji će ponekad biti tužan, naporan i nelogičan, ali i maštovit, milozvučan i pre svega siguran.

Savremenost ove priče, kao i problemi sa kojima se susreću Emilija, Set i Ebi, njihova razmišljanja i ideje, učinili su mi ovu knjigu bliskom, jer se radi o problemima života u kome se nalazimo…Ovo je priča za sve one koji ujutru još pre ustajanja provere društvene mreže. Ali i mali, i veliki, stidljivi ili otvoreni, svi će uživati u ovoj priči. U meni je probudila puno osećanja, lepih, nestvarnih, zanimljivih, i ne sumnjam da će se to isto desiti i vama!

Zovem se Neva Grujić, imam 13 godina, volim da pišem i još više da čitam, kao i da maštam i boravim u prirodi.

Neva Grujić

Piše: Neva Grujić
Izvor: mini.bookvica.net
Fotografija: Mini Bookvica/Neva Grujić