Kada se u izdanju „Odiseje“ pojavio prvi deo serijala „Ajvi Poket“, samo na prvi pogled je delovalo da se radi o još jednom u nizu primera nastalih na talasu knjiga o neobičnim, makar donekle natprirodnim devojčicama (Amelija Zubić, Isidora Mun, Mortina). Razlika nije samo u starosnoj kategoriji čitalaca kojima se obraćaju romani Kejleba Krispa (pseudonim australijskog pisca Stivena Džajlza), koliko služenje obrascima gotskog i viktorijanskog romana upotrebljenim na specifičan način. Jer, njegova glavna junakinja toliko upadljivo odudara od uobičajenog da takva postavka diktira i dalje usmerava vrtoglavi sled događaja, još od uvodne situacije.
A ona je sledeća: tokom boravka u Parizu, jedna engleska grofica krajnje netaktično i isto toliko opravdano ostavlja na cedilu svoju dvanaestogodišnju služavku, nakon što je dotična javno izložila podsmehu. Ajvi Poket, naravno, ne shvata u čemu je to pogrešila, niti zašto se čini da svi od nje beže glavom bez obzira. Samouverena, cinična, brbljiva preko svake mere, sklona patološkom laganju, istovremeno je često iznenađujuće nesposobna da shvati ljude i njihove međusobne odnose, a naročito da realno sagleda sopstvenu ličnost i postupke. Pripovedanje u prvom licu dodatno pojačava tek prvi u nizu uspelih postupaka održavanja važne lekcije čitaocima i heroini: ništa nije kao što izgleda.
Neuništiva Ajvi brzo zapada za oko vojvotkinji od Trinitija, koja je angažuje da u London ponese tzv. Satni dijamant, uz izričitu naredbu da ga preda mladoj Matildi Baterfild na njenom rođendanskom balu. Vojvotkinja ubrzo biva ubijena, Ajvi susreće zagonetne i podjednako zainteresovane guvernantu, spisateljicu petparačkih romana i advokata, dok komad nakita koji ima zadatak da čuva i dostavi postepeno pokazuje dejstvo na trenutnog nosioca, budeći joj nezaustavljivi posednički nagon. Ovo je tek početak trilogije koju čine „Samo ne Ajvi Poket“ (Anyone but Ivy Pocket, 2015), „Zaustavite Ajvi Poket“ (Somebody stop Ivy Pocket, 2016) i „Donesite mi glavu Ajvi Poket“ (Bring me the head of Ivy Pocket, 2017), upotpunjene sjajnim ilustracijama Barbare Kantini.
Kako primećuje Sandra Bakić Topalović, urednica u izdavačkoj kući „Odiseja“ i prevodilac druge dve knjige serijala, Ajvi „po karakteru podseća na mešavinu Pipi Duge Čarape i Srede Adams“. Sasvim sigurno ne delujući kao obična služavka, istovremeno je miljama daleko od manira i držanja mlade aristokratkinje – štaviše, iz njenih opaski i bezazleno-otrovnih, neuvijenih zapažanja više nego jednom progovara svojevrsni gnev radničke klase. Dok se, u zavisnosti od poduhvata, hvali urođenim instinktom (njena fleksibilna uzrečica) „nagrađivanog pastuva“, „budističkog monaha“, „odlikovanog generala“, „krave na sedativima“, „ruskog špijuna“ ili „zatrpanog rudara“, Poketova često izgleda kao da pati od beznadežne otuđenosti u odnosu na realnost. S druge strane, iza bučnog samozadovoljnog stava veoma brzo se otkriva potreba za pripadanjem, domom, otkrivanjem porekla, koja uzrokuje njenu naivnost, lako uspostavljanu odanost, ali i mnoge pogrešne procene.
Ajvina potpuno pogrešna percepcija same sebe i načina na koji je drugi tretiraju, spojene sa neobičnom verbalnom direktnošću i čestom nepromišljenošću reakcija, deformišu čitalačku predstavu o tome ko je stvarni negativac, a ko saveznik heroine. Mračni, uvrnuti humor pretežno izvire iz njene potpune nesvesnosti vlastitog bića ili osobina, te samouverenosti sa kojima stupa u neobične, rizične situacije. Poseban kvalitet knjiga čine dinamika i brojni obrti, začudna atmosfera Londona iz viktorijanske epohe (naročito noću), suštinski dobrodušna antijunakinja, udeo fantastičnog, čak bizarnog (nepovredivost, sposobnost prolaženja kroz portal između dva sveta, komunikacija sa mrtvima).
S kraja druge knjige postaje potpuno jasno da je misterija junakinjinog porekla, a ne detektivski zaplet ili suptilna socijalna kritika (Ajvini novi usvojitelji su pogrebnici, bračni par Snegzbi poznat po sumnjivoj metodi sticanja mušterija), zapravo presudna za priču. Međutim, pisac promišljeno bira da odloži i krajnje nekonvencionalno postavi kliše o „izabranom heroju“, pa iako svi znaci ukazuju na tip razrešenja, ono ne dolazi brzo niti predvidljivo. Ta prozirnost zapleta, ali ne i načina njegovog otkrivanja, ujedno je duhovita jer Ajvi, kao što smo već primetili, uopšte ne shvata šta se dešava.
Do kraja u neprekidnom bekstvu, večito sa mešavinom nečega između potpuno neotesanog, svoje drskosti uglavnom nesvesnog pristupa i zapanjujuće naivnosti, u završnici zatvara krug dotadašnjih pustolovina. Konci većine zapleta iz prve dve knjige ovde se iznova povezuju, a viktorijansko-gotski ambijent i njegovo istovremeno parodiranje ostaju vodeći aduti trilogije. Tako se, primera radi, prilikom opisa Ajvinog maskiranja radi uspešnog upada među plemstvo, kroz insistiranje na fizičkim nedostacima sprovodi ironijsko ismevanje snobizma njenih poslodavaca. Kućepaziteljka se zove gospođa Dikens, a često je isticano kako Ajvi čita popularne romane i pokušava da primeni njihove najbanalnije stereotipe na svakodnevnicu.
Prema logici, odgovori se sve vreme nalaze čitaocima „ispred nosa“, ali ih usled Ajvine pogrešno postavljene tačke gledišta uporno zaobilazimo, čime se stvaraju uvek novi uslovi za dalje odvijanje radnje. Ona, ipak, kao da baš zato kruži oko očiglednog raspleta, srećom lišena monotonije s obzirom na to da uključuje: duhove, prerušavanja, magične relikvije, identitetske zabune, dikensovske siročiće i epski predodređene izgubljene spasioce, čak čitavu jednu distopijsku paralelnu viziju (mesijanska figura Dual, kraljevina Porta, kuga i magično izlečenje, motiv senke, bravaši, Čuvarka…). Funkcije likova su inicijalno postavljene i podeljene u skladu sa Propovom klasifikacijom junaka bajke, ali ih Ajvine zablude izokreću i time unose trajnu zabunu.
Ipak, iza svega je upečatljivo sprovedena univerzalna tema potrebe za popunjavanjem praznine, otkrivanjem onoga što jesmo i pozicioniranjem u svetu, ublažena i namerno samo donekle (nevešto kao Ajvi u Baterfild Parku) zamaskirana brzinom smenjivanja uzbudljivih epizoda ili dugim jezikom originalne junakinje, koja je nesnosna upravo koliko i potpuno neodoljiva.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
