Roman Sto sati mraka pripada korpusu omladinske književnosti. Bavi se realnim situacijama tinejdžera u savremenom svetu, što se ogleda i u jeziku kojim je pisan. Junakinja romana Emilija proživljava ono sa čime se suočavaju milioni korisnika interneta – sajber buling. Međutim, maltretiranje i pretnje smrću nisu izazvani Emilijim postupcima, već postupcima njenog oca. Zbog toga odlučuje da pobegne, i to na Novi kontinent, u Njujork. Emilija želi da počne ispočetka, u zemlji gde niko ne zna ni za nju, ni za njenog oca, ni za groznu stvar koju je počinio, i gde svako može da ostvari svoje snove.
Ana Volc kroz likove troje tinejdžera i jedne devetogodišnjakinje obrađuje različite teme: porodični odnosi, beg od kuće, sajber buling, gubljenje iluzija o savršenosti roditelja, usamljenost, samoubistvo, bes adolescenata. Sto sati mraka ima matricu avanturističkog romana, a autorka bira devojčicu za protagonistkinju. U tome se ogleda i njegov subverzivni potencijal jer je upravo devojčica ta koja ima petlju i plan da se otisne preko okeana. Emilija beži od kuće, i zajedno sa drugim junacima i junakinjama bez nadzora roditelja dolazi u različite opasnosti od kojih je najteža uragan Sendi. Uragan je centralni motiv, i funkcioniše i kao spoljašnji pokretač radnje i kao metafora, odnosno unutrašnji pokretač. Sto sati mraka je sto sati bez struje kada likovi sami moraju da se staraju o sebi, u uslovima intenzivnog straha, nemoći i neizvesnosti. To je svet bez roditelja, u kojem oni propituju i svoje (dečje) i njihove (roditeljske) uloge. On ne besni samo napolju, već i u unutra – to je kovitlac besa i razočaranja sa kojim Emilija mora da se suoči. I druga se dva junaka, Set i Džim, bore sa sličnim osećanjima. Suočavanje zapravo simbolički predstavlja iskorak, inicijaciju, u svet odraslih. Suočavajući se sa onim što ih tišti oni prihvataju kompleksnost sveta i života, i mire se s tim saznanjem.
Sto sati mraka je zaokružen roman, sa motivisanim postupcima junaka. Dominantna tema romana su porodični odnosi. Emilija, ali i Set i Ebi, naizgled dolaze iz skladnih porodica. Međutim, događaji ih sasvim izbacuju iz bezbrižne dečje pozicije iz koje posmatraju svet. Prestup koji čini Emilijin otac s jedne strane, odnosno porodična tragedija sa druge, bolno deluju na dečju psihu i oni zapravo jedni druge motivišu da se suoče sa onim što osećaju. Oni se suočavaju sa činjenicom da roditelji nisu idealna bića, i da posrću u ulogama koje su im dodeljene. Bilo da su spoljašnji uticaju (ekonomska kriza, u Džimovom slučaju) ili unutrašnji (usamljenost kod Emilijinog i depresija kod Setovog i Ebinog oca).
Čitalačka neizvesnost održava se time što čitavu polovinu romana ne znamo koju je to strašnu stvar uradio Emilijin otac. Dominantna je njena perspektiva i njene reči: „Mislila sam da imamo dil. Radila sam domaći, postavljala sto i nisam uradila pirsing na pupku. Vi ste me hranili i niste radili stvari zbog kojih se završava u zatvoru. Ovaj dil više ne postoji.“ Tek u poslednjih nekoliko glava (od ukupno 45) Emilija daje priliku ocu i majci da govore, i da ispričaju svoje shvatanje čitave situacije. Iako se o očevom postupku govori kao o nemoralnom, a i sam otac shvata težinu svog prestupa i preuzima sve konsekvence, Sto sati mraka nije roman koji stavlja akcenat na moralni sud. To nekim čitaocima može zasmetati, ali treba razumeti da je ovo pre svega priča o odrastanju, prijateljstvu, razumevanju i važnosti neidealizovanja roditelja kao super-bića, odnosno prihvatanje da greše i da se kaju zbog svojih postupaka.
Odlažući otkrivanje uzroka Emilijinog bega, autorka nas upoznaje i sa pričama ostalih junaka. Zanimljivo je da Emilija Ameriku i njene stanovnike tumači kroz stereotipe, i to one koje je usvojila preko filmova. Međutim, njeno sazrevanje se ogleda i u tome što to shvata i grebe ispod površine kako bi razumela istinske pozicije sa kojih njeni novi prijatelji progovaraju. Time je u roman uvedena važna tema klasne podeljenosti američkog društva, koja iako nije jedna od dominantnijih, zavređuje da joj se posveti dodatna pažnja. Sama Emilija, bolje upoznajući Džima, svog druga iz uraganskog azila u kojem borave, dolazi do spoznaje ekonomske uslovljenosti u kapitalističkom sistemu. Tako se on od lepotana koji priča o teorijama zavere pretvara u živog subjekta koji pati zbog „ekonomske krize i očuvanja bankarskog poretka“. Kao momak iz radničke klase, čiji otac gubi posao, a majka radi dva kako bi prehranila porodicu, on je svestan svoje pozicije u društvu i kolike su njegove mogućnosti da se ostvari kao individua (nasuprot Setu čija majka takođe radi dva posla, ali oni pripadaju višoj klasi). Iako je Džimova priča samo sporedna, ona otvara vrlo važna pitanja reprodukcije radničke klase koja treba da održava kapitalistički sistem proizvodnje. Na vrlo jednostavan način, prijemčiv tinejdžerima, autorka problematizuje uslovljenost društvenog statusa različitim parametrima: ekonomskim, obrazovnim, klasnim, pa i političkim i ideološkim. Ali ne samo to, već i tematizuje problematičnost propagande o američkom životu putem reklama i popularne kulture (muzike, filmova, serija). Emilija dolazi i do spoznaje svoje povlašćene pozicije: ona je iz Holandije, gde postoji besplatno školovanje i zdravstvena zaštita, ali i iz srednje više klase (otac joj je direktor škole, a majka slikarka), dok Set već sa 15 godina štedi novac za koledž, a Džim razmišlja da li ima novca da plati odlazak lekaru i antibiotike.
Kao što je već istaknuto protagonistkinja je Emilija, i ona nam je predstavljena kao vrlo snalažljiva i odlučna junakinja. Još jedna zanimljiva likica je Ebi, živahna i radoznala devetogodišnjakinja, koja s jedne strane jeste još uvek mala devojčica sklona nestašlucima i zabavi, a sa druge mnogo zrelije i svesnije prihvata očevu smrt. Još jedna zanimljivost romana je funkcija likova. Naime, iako to autorka ne problematizuje dovoljno za neku dublju analizu, ipak treba istaći da su muški likovi, očevi, ti koji teško podnose ono što im život nameće i u kontekstu njih ona tematizuje usamljenost, depresiju, prepuštanje melanholiji. Sa druge strane, usled porodičnih okolnosti, majke preuzimaju tradicionalno mušku ulogu.
Sto sati mraka ima srećan kraj, odnosno završava se Emilijinim razgovorom s roditeljima o svemu što se dogodilo, i prevazilaženjem krize insistirajući na podršci i zajedništvu. Žanrovske konvencije dozvoljavaju da Emilija iz avanture u koju se upustila izađe bez većih posledica. Svi junaci i junakinje romana su prelomnim godinama, i uragan je samo sila koja će ih pogurati da pređu granice koje će svakako, pre ili kasnije, preći. Ana Volc je uspela da na jednostavan i prijemčiv način tinejdžerkama i tinejdžerima približi ozbiljne teme, ali i da im pokaže kako na ovom svetu za svakog ima mesta, i da odrastanje možda nekad jeste bolno, ali je velika i neverovatna avantura.
Piše: Marija Božić
