Postoje knjige koje, kad pročitate, poželite da ste čitali kad ste bili mlađi. Kao što za neka dela čovek mora da odraste i malo sazri, tako su neke knjige idealne za tinejdžerske godine života. Književnost za lmade, odnosno young adult, upravo označava taj književni žanr. Fokusirana je na publiku od 12-20 godina i govori upravo temama koje tu publiku interesuju i stvarima koje ih muče. Neprilagođenost, različitost, buntovništvo – sve su to stvari koje svaki tinejdžer iskusi. Što se mene lično tiče, ja u tom periodu odrastanja nisam mnogo čitala književnost koja je bila prilagođena tom uzrastu. Uvek sam bila starmala i žarko želela da pokažem svoju različitost, te sam ja tad čitala klasike – i ne mislim da je to nužno dobra stvar. No dobro – mnogim od tih klasika sam se vratila kasnije i doživela ih na neki drugi način. U tom periodu su za mene Džejn Ostin i sestre Bronte bile sve i svja, romani koji su zadovoljavali i moju romantičnu i buntovničku stranu. To su knjige koje govore uglavnom o pametnim devojkama, koje dolaze iz nižih slojeva društva, ali na kraju ne samo da nađu ljubav svog života, već se i pošteno izbore za svoje mesto pod suncem. Ipak, žalim što neke knjige nisam čitala u tom periodu. Neke od njih su Lovac u žitu ili Paklena pomorandža. A za neke mije baš drago što sam ih pročitala kad sam malo odrasla. nisu bile Jedna od njih je definitivno roman Sto sati mraka, holandske spisateljice Ane Volc.
Sto sati mraka je roman od dvestotinak strana koji je kod nas izdala izdavačka kuća Odiseja. Glavna junakinja, Emilija Decembar de Vit je četrnaestogodišnjakinja koja, nakon što se užasno razočarala u oca, odlučuje da pobegne u Njujork. Emilijina majka je slikarka koja je veoma posvećena svojoj umetnosti, toliko da Emilija oseća da su joj slike uvek na prvom mestu. A otac je direktor škole koji je razmenjivao poruke sa maloletnom učenicom i sad mu zbog toga preti zatvor. Taj nemili događaj je imao veliki odjek u Holandiji, a Emilija je stajala u centru svega i pretrpela torturu u vidu prozivki u školi i na internetu.
Luzerima koji su me začeli.
Mislila sam da imamo dil. Radila sam domaći, postavljala sto i nisam uradila pirsing na pupku. Vi ste me hranili i niste radili stvari zbog kojih se završava u zatvoru. Ovaj dil više ne stoji. To mi se čini više nego očiglednim.
Dakle, Emilija krade očevu karticu, kupuje kartu za Njujork, grad o kom je oduvek sanjala. Falsifikuje pristanak roditelja koji maloletnicima omogućava da putuju sami i rezerviše smeštaj. Ali avaj! Dešava se situacija da na samom pragu kuće u kojoj je trebalo da odsedne, otkriva da je to bila prevara i da ona u stvari nema smeštaj. Tu upoznaje Seta i Ebi, brata i sestru koji žive u toj kući. Takođe upoznaje i sedamnaestogodišnjeg Džima, prelepu i štrokavu propalicu. Da li sam spomenula da Emilija ima fobiju od bacila? Nisam, a to je stvar koja zauzima veoma bitno mesto u ovom romanu jer će Emiliju u Njujorku strefiti nešto zbog čega neće moći da se kupa i moraće da jede prljavim priborom, bez mogućnosti dezinfekcije. To nešto je uragan Sendi. Naša četvoročlana banda preživljava uragan u svom uraganskom azilu (kuća Seta i Ebi), ali prava borba nastaje tek kasnije. Ona nastaje kad počne nestanak struje u Njujorku, nestanak interneta, nestanak vode za kupanje i nestanak grejanja usred ledene jeseni. I tako oni kreću u avanturu bez dometa na mobilnim telefonima – u potragu za svetlom, utičnicama i internetom.
Ono što ovu knjigu čini jako interesantnom je i činjenica da je i sama spisateljica živela u Njujorku u vreme kada ga je pogodio uragan Sendi. Ana Volc je tada i sama lutala gradom u potrazi za hranom i strujom, te je u toj situaciji sigurno našla inspiraciju za ovaj roman koji je nakon toga i počela da piše. Stoga su opisi ovog grada zaista sjajni i zaista imate utisak da hodate Petom avenijom ili sedite u Starbaksu i jedete mafin dok gledate more ljudi kako žuri na metro. Postoji još jedna stvar koja ovaj roman izdvaja u moru young adult literature, a to je sledeće. Iako je Emilija odlučila da pokaže srednji prst roditeljima i pobegne u Njujork i što dalje od njih, to nije centralna tema ove priče. Ovde je fokus na porodicama u kojim su junaci odrastali i odnosima unutar nje. Sto sati mraka savršeno prikazuje taj momenat kada shvatimo da naši roditelji prave greške. Do nekog perioda verujemo da su oni superheroji i ne preispitujemo njihove odluke. A onda shvatimo da nisu savršeni i tada nastane šok. Iako ovde ima mnogo nerealnih stvari (kao uostalom u svakoj knjizi koja je pisana za omladinu), centralna tema je veoma realna. To je, između ostalog, i nedostatak komunikacije između roditelja i dece i uopšte unutar porodice. U tom procepu se dešavaju strašne stvari i tu dolazi do usamljenosti usled koje ljudi prave ogromne greške. Nisu samo tinejdžeri usamljeni, već i roditelji, ma koliko to strašno zvučalo.
Vučem čizme po sivom pločniku. Pri svakom koraku ostavljam malo Emilije u Njujorku. Ako ovako budem izlizala ne samo đonove već i tabane i noge i telo i glavu, onda više nikad neću morati da razmišljam.
Upravo zbog toga treba pročitati ovu knjigu. Savršeno bi bilo da sam je čitala kad sam imala 13 godina. Međutim, tada sam bila u takvom stanju umnog rastrojstva, da bih verovatno pomislila koliko je kul pobeći od kuće. Ali zapravo mi je veoma drago što sam Sto sati mraka pročitala baš sada. Kada sa 28 godina čitate ovu vrstu romana, vidite da oni nisu napisani samo i isključivo za tinejdžere. Vidite da su pisani i za nekog ko planira da bude roditelj ili već jeste roditelj nekog tinejdžera. I zaista vam bude jasno da živimo u svetu u kom je nedostatak komunacije i saosećanja veliki problem. Usamljenost je nešto o čemu bi trebalo da se priča. Nije generacijski jaz ono što čini razumevanje između roditelja i tinejdžera nemogućim, jer ako postoji komunikacija i razgovor, nema te razlike u godinama koja će se isprečiti. Zato čitajte ponekad i young adult knjige – nije na odmet podsetiti se kako je biti neshvaćeni tinejdžer, ali i sagledati stvari iz neke druge perspektive.
