Uvek dobijamo vrlo jasne i izričite poruke nakon kojih se trgnemo i promislimo o tome. Signalizacija je na sve strane oko nas, da li uspevamo da prepoznamo kada je namenjena nama?

Šta nam univerzum poručuje i da li smo svesni tih „slučajnosti“? Verujete li u slučajnosti ili ste pak uverenja da one ne postoje? Čitajući zbirku priča Gasta Grebera, Dani, nametnulo mi se razmišljanje o ovome koje želim da podelim sa vama.

Zbirka priča Dani je nagrađivana zbirka i jedno od značajnijih dela Gasta Grebera iako je prevedena, za sada, samo na bugarski i srpski jezik. Naime, napisana je luksemburškim jezikom kojim govori manje od 400.000 ljudi na celom svetu! Ovo je jedan od razloga koji je doprineo mom interesovanju za knjigu.

Čitamo devet priča o različitim likovima kojima je zajedničko jedino to što su deo luksemburške stvarnosti i činjenica da na različite načine, kroz poruke univerzuma, niza slučajnosti, kako ko voli više da zove, spoznaju sebe, svoj život, ono što žele da postanu i budu nakon toga.

Kroz život nam se neretko desi da hodamo po izmaglici tražeći jasan put i izlaz iz maglovitog. Svetlo na kraju tunela potrebno nam je kao nakon kiše sunce. Prevrćemo se po vrućini vapeći za osveženjem. Tada, ma koliko iznemogli na tom putu, kada se izvučemo, osećamo olakšanje.

Nekada imamo sreću da sve to kratko traje, hvatamo se za svaki znak i pomoć na putu i daleko lakše prevaziđemo taj period. Ipak, ume i da potraje. Tada je mučno, preispitujemo se, strahovito tražimo signal, ali što jače želimo da ga dobijemo, lagano nam izmiče, kao da se krije i čeka svoj red.

Koliko puta sam bila svedok iznenadnim okolnostima koje me navedu da zaista pomislim kako se nešto desilo „slučajno“ u mom životu. Da li je to upoznavanje sa nekim ljudima, možda i razilaženje kog isprva nisam bila svesna… Sada mi malo izgleda smešno, jer, nemoguće je da nam ceo životni put kroje te slučajnosti.

Ne zalažem se ni za ono da je sve to negde tamo zapisano, sudbinski određeno i nepromenljivo tokom vremena. Ovde je baš teško pronaći balans i biti zlatna sredina. Zato biram da verujem da je u svačijem životu nešto predoređeno, ali da mi i naša okolina vremenom menjamo i pravimo najrazličitije izbore, one koji nas odvedu do određenog dela puta, skrećemo i zalazimo u one zavučene ulice, ali se ne libimo ni da idemo glavnim putem.

Likovi iz svake priče ponaosob dožive traumatično iskustvo, koje je nažalost vrlo čest razlog da se nakon toga donese odluka o drugačijem načinu života, da li u pozitivnom ili negativnom smislu. Ipak, desi se i da prosto nakon tuđeg iskustva ili čak nečeg lepog dožive vrstu pročiščenja koje ih navede da spoznaju sebe, uvide svoju jaku volju i počnu da žive bez zadrške.

Posledica poruka univerzuma ne mora uvek da bude toliko jaka. Zapravo, najčešće i nije. Malim znacima, povremeno, opominje, menja naš pogled, uverenja, nekad nam napravi zbrku od života, a nekad doprinese sitnim promenama na bolje čiji skup na kraju bude ogroman i preplavi nas zahvalnost.

Nakon ove zbirke možda nećete doživeti pročišćenje, ali ćete biti na dobrom putu do njega jer ćete više osluškivati. Prirodu, ljude oko sebe, a na prvom mestu sebe i svoj osećaj koji skoro nikada ne greši kad predoseti šta je dobro a šta ne.

Znam da neko ne veruje u univerzum (uopšte, u bilo šta neopipljivo što može da nas usmerava) ali, razmislite i setite se nečeg neobjašnjivog što vam se desilo u poslednje vreme. Nadam se da dominiraju lepe i vesele „slučajnosti“.

Piše: Teodora Milenković
Izvor: zurnal.bookmate.com
Foto: Teodora Milenković, zurnal.bookmate.com