Moglo bi se reći da su dvadesetčetvoročasovni odsečci vremena osnovna merna jedinica naših života. Omeđeni smo danima. U samo jednom od njih se ponekad smesti prosečan ljudski vek, odigra prava egzistencijalna drama i svaki u sebi sadrži potencijalni obrt sudbine. Na sličan način, pripovetka je unutar književnog sveta ona izazovna „srednja“, elementarna forma koja čeka znalca da kroz nju izrazi suštinu i obuhvatnost nečijeg postojanja. U romanu našeg životnog veka, svaki dan je manje ili više razvijena priča, stoga naslov zbirke luksemburškog pisca Gasta Grebera, možda i nenamerno, nosi veoma dobru simboliku: „Dani“ (Odiseja, 2019; orig. „All dag verstoppt en aneren“, 2016). Te dane koji se nižu sa izvesnom sebi svojstvenom dinamikom, a u čije se središte odjednom „zabode“ strelica odluke i zavrti krug u drugom smeru, Greber tematizuje i opisuje kroz svoju prozu.
Ova zbirka, najpre u domovini proglašena knjigom godine (2014), a zatim ovenčana Evropskom nagradom za književnost (2016), sastoji se iz devet - kako i u podnaslovu stoji, kratkih priča. Kuriozitet koji bi odmah trebalo istaći je taj da luksemburškim jezikom, kojim je delo napisano, govori manje od 400.000 pripadnika svetske populacije, zbog čega je književnost ove male evropske države još uvek prilično nepoznata i nepristupačna na širem planu. I sam prevod je, usled takvih okolnosti, posredan - sa nemačkog, a za njega se pobrinula Spomenka Krajčević, na čije priče iz zbirke „Šetnje Adom“, temom ili izrazom, neke od Greberovih neodoljivo podsećaju.
Zajedničke karakteristike devet proznih tvorevina, inače međusobno sasvim odvojenih, jesu pripovedanje koje se u najvećoj meri približava perspektivi junaka (dakle, prvo ili treće lice) i naizgled jednostavne situacije u koje ih slučaj ili sudbina smeštaju. Preovladavaju motivi dobročinstva i solidarnosti, gubitka i smrti, prostornog pomeranja, odnosno, promene sredine i blago ironični naslovi u skladu sa pomalo asocijalnim opisanim ličnostima. Atmosfera trenutka i mesta je svuda uspešno dočarana: zastoj na auto-putu, praznina bele čekaonice, pretpraznična groznica u gradu, jesenji sutoni i sivilo ulica, istovremeno su obeležje specifičnog (luksemburškog) okruženja i univerzalni prizori sa kakvima se možemo susresti bilo gde na planeti.
Ponovo je ono hladno, sumračno vreme pred božićne praznike. U rana poslepodneva, neonske reklame i praznična rasveta jedini su izvor svetlosti što s visine obasjava ljude koji poput kolona mrava strpljivo tabanaju od radnje do radnje. („Poklon“, str.17)
Obavezni „prtljag prošlosti“ je nešto sa čijim se posledicama jedni junaci u nedogled bore, dok drugi upravo pod njegovim teretom prave odlučujući korak bekstva u svetliju budućnost. U prvoj priči, „Seoska idila“, junak (ujedno narator) isprva do detalja opisuje svoju jutarnju rutinu, koja postepeno prelazi u nelagodu zbog neizbežnog napuštanja zatvorenog prostora kuće kako bi otišao do seoske prodavnice. Do kraja shvatamo da je, par godina ranije, nesrećnim slučajem prouzrokovao smrt jednog dečaka i mada nije (direktni) krivac, od tada nema mira. U drugoj, gore citiranom „Poklonu“, prevarena supruga smišlja kako da izdajniku „upakuje“ prazničnu osvetu i ujedno nastavi sa životom, pošto se iščupala iz kandži leukemije. Vešto je ostvaren spoj ironije, postepenog razotkrivanja istina i upečatljivog obrta. Već naredna, „I zašto uvek ja“, nastavlja u sličnom tonu, predstavljajući nam blago agorafobičnog i prilično mizantropski nastrojenog naratora, iza čije se patološke nepoverljivosti prema uspostavljanju bilo kakvog kontakta sa ljudima na ulici skriva ružno iskustvo iz prošlosti (zanosna Ciganka ga je odžeparila na studentskom proputovanju). Pomalo kafkijanska „Nepodnošljiva težina čekanja“ sledi tok misli čoveka u čekaonici, od nesrećne ljubavne afere i natrag, dok pokušava da ubije vreme i neizvesnost pred, kako pri otvorenom završetku otkrivamo, kontrolu kod lekara koji će mu saopštiti rezultate važnih analiza. U tom trenutku, dok se biće bliži opasnoj granici (mogućnosti) nepostojanja, postaje potpuno jasno aluzivno poigravanje sa naslovom čuvenog romana Milana Kundere.
Kvalitet zbirke je, nažalost, dosta neujednačen, kao i emocionalni efekat svake od pojedinačnih pripovedaka. Dok su one iz prve polovine uglavnom besprekorne, ostatak sadržaja varira od sjajnih delova do osrednjih, bledih rezultata. „I loši trenuci su samo trenuci vremena, zemlja se okreće pa se okreće“, razvijena koliko i interesantni poslovični naslov, govori o putešestviju novinara koji se napokon usudio da sebi priušti zasluženi godišnji odmor. Maks, zapravo, neumornim radom „zatrpava“ tugu zbog smrti voljene žene i koleginice, ali će poznanstvo sa kamiondžijom iz Talina, Erkijem, čija je porodična situacija još zamršenija, dovesti do neobičnih preokreta u njegovom životu. Možda najpotresnija, u potpunosti data iz detinje tačke gledišta, pripovetka „Sunce“ se odlikuje iscepkanim, lapidarnim rečenicama i vodećim motivima istobojnih krvi i izvora svetlosti. Nasuprot njoj, kao predah i duhoviti vrhunac knjige dolazi „Kraljevski plava“, sa središnjom postavljenom nedoumicom: da li je odsustvo mastila u penkali „kamen spoticanja“, brana na putu spisateljske inspiracije?
Tragovi pera bili su prazna korita isušenih reka, u njih se nisu izlile tvoje misli. (77)
Najslabija priča tretira, paradoksalno, najtežu, nezgodnu temu. „Ples do daske“ se slučajem silovanja nakon noći u diskoteci bavi neuspelo i nedovoljno ubedljivo. Previše je bez potrebe umetnutih citata pesama sa podijuma, psihologizacija koja u ostatku zbirke predstavlja svetlu tačku ovde je neobično bleda, a isto važi za ključni obrt i završetak. Zapravo, jedino se početna rečenica izdvaja obećavajućom sugestivnošću: Veče polako ulazi u krivinu koja ga uvodi u noć (85). Nešto slično bi se moglo reći za pripovetku koja zatvara zbirku, a zove se „Medved jedne note“. Boravak u Kopenhagenu, između svih utisaka, kod junaka u prvi plan ističe neobičnu pojavu uličnog svirača sa frulom i kapom u obliku igračke medveda. Misli naratora, podstaknute jednoličnošću tona koji ovaj stalno ponavlja, zapravo su povod za opservacije o savremenosti: poput ironije da u vremenu „pametnih telefona“ kostim promotera (još jedan plišani medved) ostavlja decu u čudu; ili kako je zapitanost nad svakodnevnim pojavama gotovo isključena mogućnost. Pa iako je poenta jasna, njeno sprovođenje u delo nije vešto, pre svega jer je izostalo dovoljno dobro povezivanje najupadljivijih sa ostalim elementima priče.
Likovi iz proze Gasta Grebera su u najvećem broju slučajeva neimenovani, a naracija kojom nam se (raz)otkrivaju isprekidana, prenapregnuta, verna uobičajenom nizanju misli u osećanjima strepnje i dilemama uzbunjenoj glavi. Što su situacije komplikovanije, to se izraz više „kida“, sažima i muti, u čemu leži izvor najjačeg utiska, ujedno najveća vrednost proze pred nama. Kroz optiku pokroviteljski obuhvatne kamerice za nadzor smeštene unutar svesti protagonista, pored ličnih bura i oluja predočene su ubedljive, bliske, svim čulima prepoznatljive slike svakidašnjih prizora na ulici, u domu, sećanjima...One su neophodan okvir koji ukazuje na (ne)običnost i presudni značaj situacija kroz koje likovi prolaze, a zahvataju naizgled najelementarnije pojave, poput jutarnje nabavke namirnica, „neposlušne“ penkale, časopisa na stolu čekaonice, zaglušujuće muzike sa plesnog podijuma. Uklopljeni u širi kontekst, ovakvi elementi preobražavaju se u skoro pa sudbinski značajne i postaju pokretači asocijativnog niza povrataka u prošlost, a zatim delatnog pomeranja unapred, ka novoj nadi i perspektivi.
