Gast Greber (1960) luksemburški je pisac. Pre nego što se posvetio pisanju radio je u prosveti, najpre kao nastavnik a potom na raznim drugim funkcijama u obrazovnom sistemu. Napisao je nekoliko romana i zbirki pripovedaka (Gris, Man, Vikend s pogledom na slobodu) i nominovan je za brojne prestižne književne nagrade. Na svetsko tržište se probio zbirkom priča ,,Dani” za koju je 2014. dobio Luksemburšku nagradu za knjigu godine, a 2016. i Evropsku nagradu za književnost (EUPL).

Zbirku ,,Dani” čini devet kratkih priča o devet različitih protagonista koji na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog. Sve ih, međutim, vezuje neko određeno životno iskustvo zbog kog su primorani da preispitaju svoj život i promene pogled na svet. Svaki od protagonista u ovim pripovetkama stiže do prekretnice svog života. Nekad su to zaista traumatični, nezamislivi događaji poput bolesti ili silovanja, a nekad naizgled bezazlene situacije zbog kojih junaci doživljavaju epifaniju.

Priča ,,Ples do daske” jedna je od onih koje opisuju traumatična iskustva od kojih čitaoca podilazi jeza. Čitalac se obreo u noćnom klubu sa protagonistkinjom koja je, čini se, malo više popila i rešila da se te večeri ludo zabavi, iako je prijateljica uporno savetuje da je vreme da krenu kući. Bučna muzika i velike količine alkohola pomažu joj da preboli buran raskid koji je nedavno doživela i večeras više nego ikad ne želi da sluša pridike svojih bližnjih. Kada konačno odluči da je vreme da krene, jedva će se oteturati do parkinga gde će joj se dogoditi ono čega se svaka žena pribojava dok sama korača mračnim ulicama.

Još jedna od priča koje ostavljaju knedlu u grlu je ,,Seoska idela”, priča koja otvara zbirku, o čoveku koji je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je poginulo jedno dete. Policija je izvršila uviđaj i sud je doneo odluku: vozač nije kriv, ali to naravno ne znači da ga je okolina oslobodila krivice: ,,Zajednici je potrebno utvrđivanje krivice. Ako već ne pred sudom, onda u selu. Odsustvo krivice ugrožava osećaj zajedništva. Proglašenje krivca pomaže zajednici da bude jedistvena.” U očima sela, krivac je jasan i to je krst koji je on primoran da ponese. No čitalac će na kraju priče shvatiti da odluka protagoniste da nastavi da živi na istom mestu nije najteža odluka koju je doneo. I najednom će u njihovim očima postati heroj.

Kritičari su Grebera hvalili zbog inovativnog stila kojim su priče napisane. Na primer, priču ,,Nepodnošljiva težina čekanja” koja opisuje situaciju u kojoj pacijent čeka rezultate u holu bolnice verovatno je najlakše doživeti lično. U originalu je ova priča napisana u infinitivu (koji je potpuno bezličan oblik) dok je prevod, vrlo interesantno, dat u drugom licu jednine, najličnijem obliku koji se može sresti u književnosti. Zanimljivo je da je potpuno različitim pristupima dostignut sličan efekat. Original opisuje situaciju čekanja u kojoj se može naći svako ko priču čita, dok prevod direktno uvlači čitaoca u atmosferu sterilne bolničke čekaonice i tako ga tera da zajedno s protagonistom nestrpljivo iščekuje rezulatate testa.

Priča koja se meni najdublje urezala u sećanje takođe je pisana u drugom licu jednine, ali ne bavi se posebno teškim temama, naprotiv. U priči ,,Kraljevsko plava” opisana je pomalo komična situacija – trenutak piščevog zanosa u kom penkalo odbija saradnju, zbog čega pisac revoltirano odlazi u knjižaru da ga reklamira. Ova situacija bi svakog nervčika sigurno izbacila iz takta, ali gledano sa strane, po važnosti ne bi mogla da se poredi sa situacijama iz drugih priča. Pa ipak, susret sa ljubaznom prodavačicom nešto menja u protagonisti: on iz radnje izlazi raspoložen, pun elana a kroz njegovu glavu ,,teku nove reči i sastavljaju se u rečenice”. Rezultat je, naravno, ostavljen čitaočevoj mašti na volju. Možda je novim penkalom napisao knjigu koja je višestruko nagrađena. Možda je stigao kući, penkalo opet nije htelo da sarađuje, pa je to shvatio kao znak i rešio sebi da okonča život. Ne znamo.

,,Dani” nisu mračna hronika zastrašujućih iskustava već niz priča o životnim promenama. Greberovi protagonisti ne odustaju, uprkos teškim situacijama i preprekama na koje nailaze. Pa iako ne bih svaku priču ocenila kao remek-delo, postoji nešto u njima što vas, baš kao i junake, natera da razmislite o životu a možda vam i razmrda davno uspavanu empatiju. Tu prvenstveno mislim na priče koje se ne bave velikim traumama (jer bolest, smrt deteta ili silovanje moraju fundamentalno promeniti pojedinca), već kao ona o pokvarenom penkalu, govore o malim stvarima koje u nečijem životu mogu izazvati ogroman potres i radikalnu promenu, ma koliko se to nekome sa strane činilo nelogično ili nerazumljivo. Zastrašujuća zamisao, ukoliko vam na pamet padnu samo ružne stvari, ali ako malo bolje razmislite, istovremeno i perspektiva koja daje nadu.

Izvor: Stsh's Book Corner

Fotografija: Stsh's Book Corner