Da je Bridžet Džouns pre dvadesetak godina, kada su je čitaoci popularne kolumne prerasle u roman prvi put upoznali, bila na pragu četrdesete, udata i majka dvoje dece zaposlena u IT sektoru, njene dnevničke beleške izgledale bi baš ovako. (Pardon, nešto slično zapravo imamo u poslednjem romanu iz serijala Helen Filding, koji je upravo ovih dana dobio filmsku verziju.) Zaista je teško, ne samo zbog forme i jedinstvenog britanskog cinizma, izbeći asocijacije na poznatiju junakinju pri čitanju prvenca Džil Sims – naravno, sve u najpozitivnijem smislu. Naratorka i glavni lik serijala koji sada već broji pet delova (kod nas su prevedena prva dva), Elen Rasel, odličan je primer žene novog milenijuma iz srednje klase, hronično frustrirane svojim „običnim” životom i nemogućnošću da ga izgradi prema Pinterest ili Instagram idealima. Nasuprot tome, spremna je da spomenute nerealne modele u svako doba bespoštedno kritikuje, razobličavajući hipokriziju i izveštačenost diktiranih pravila.
Osmišljen u obliku dnevničkih zapisa tokom jedne (ovde školske) godine, od septembra do kraja narednog leta, humoristički roman (inače, žanr koji je sve teže stvarati, a da ne deluje potpuno neprirodno, isforsirano ili, u najgorem slučaju, nimalo duhovito) upečatljivog naslova „Zašto mama pije” otvara vrata u svet žene na ivici nervnog sloma. Elen nikako ne uspeva da shvati šta se to desilo pa je dospela u situaciju potpunog raspadanja svakog sistema. Njen suprug Sajmon, kada nije na poslu, bira da leži pred televizorom i polako se pretvara u zapuštenog, kontuzovanog matorca, ni nalik gotik/neoromantičarskom momku kog je upoznala tokom studiranja. Osnovci Džejn i Piter kao da se takmiče u tome ko će se pokazati neobuzdaniji, neuredniji i bučniji. Nije u stanju da upristoji čak ni porodičnog terijera. Ne uklapa se u kriterijume Kovena, kako krišom zove nezvanično veće savršenih majki savršene dece pred školskom zgradom, čije osuđujuće i neodobravajuće poglede oseća sa svakim dolaskom po svoje divlje potomke. Užasava je približavanje praznika, jer to znači (iznuđeno) ugošćavanje nekog od rodbine, pored koje, ruku na srce i za ozbiljnu utehu, njeni zaista deluju kao porodica iz snova.
Elen se, doduše, još drži nekih dobrih stvari, poput prijateljstva sa Hanom koje traje od tinejdžerskih dana. Njihovim vikend-seansama u vidu večernjih izlazaka odnedavno se priključio Sem, tim pre jer se ispostavilo da, kao homoseksualac, od isprva iskušavajućeg „seksi oca” sa roditeljskih sastanaka može postati najbolji drug i saučesnik u užasavanju odlukama Kovena. Osim u druženju sa njih dvoje, nemogućnost da podnosi mnoštvo problema Elen kanališe kreirajući aplikaciju čiji naslov knjiga nosi, a zahvaljujući kojoj brzo stiče mnoge poklonike i značajnu zaradu. Samim tim, dotle najčešći, mada najopasniji izvor utehe – alkohol, biva preinačen makar u komični kontekst, s obzirom da Elen svako malo pronađe izgovor da posegne za čašom… ne tako sitnom. I ne samo jednom.
Hronološko nizanje epizoda omogućava da budu obuhvaćene udarne (samim tim ultrastresne) tačke sezone svetkovina, godišnjih odmora ili školskih takmičenja. Na taj način se dalje ironijski odmeravaju britansko društvo i njegove tradicionalne ili modernim mrežama nametnute navike. Dinamici priče doprinose, začudo nikad neukusno drastični, primeri Elenine familije iz pakla: snobovska porodica starije sestre Džesike, bizarna komuna Sajmonove sestre Luize (iliti Amaris) „deteta prirode”, svekar i svekrva koji sa preseljenjem u Evropu počinju da vode život samozvane elite… Ipak, zahvaljujući aplikaciji, ali i neposrednim razgovorima do kojih dolazi upravo u ekscesnim trenucima gubljenja kontrole i čuvene ostrvske suzdržanosti, Elen shvata da baš svako, od uštogljenih, strogih majki iz školskog saveta do podjednako samouverenih rođaka, zapravo teškom mukom održava privid besprekornosti, ne bi li sakrio gomilu problema, kompleksa i, definitivno, nedostataka.
To će je, uz takođe na pravim mestima efektno ubačene retrospektivne epizode, koje vraćaju počecima Elenine i Sajmonove veze, konačno uveriti da bi možda ipak trebalo ceniti ono što imamo, svoj manjkavi život baš takav kakav jeste. Veoma dobar primer predstavlja podzaplet sa neočekivanom pojavom dr Čarlija u junakinjinom životu; radi se o drugu sa fakulteta, čije je srce svojevremeno slomila. Koliko god imala neporecivih mana, daleko je od antijunakinje: ume da povuče liniju između greške i ogrešenja, pa čak i kada se duboko ne slaže sa tim, donese moralno ispravnu odluku. Slično važi za Džejn, koja majku svakodnevno izluđuje nimalo damskim ponašanjem, ali je „temperament džungle” istovremeno rani pokazatelj sposobnosti nepokolebljivog zauzimanja za sebe i druge.
Da se vratimo na Bridžet, nedostaci i jesu ono što je čini simpatičnom, prijemčivom i bliskom većini čitateljki, a nedoumice sa kojima se suočava od onih sa kojima možemo barem saosećati. Elenin slučaj je gotovo identičan: ma koliko neprijatnim ili društveno neprihvatljivim tonom, svakako govori o svemu što prolazi kroz glavu ogromnom broju drugih žena, ali se retko usuđuju da priznaju, ne bi li sačuvale sliku uravnoteženosti i reda.
I dok Bridžet dnevnik započinje novogodišnjim odlukama, Elen to čini na nivou otvaranja prvog polugodišta, uporednim nabrajanjem ciljeva i njihovim suprotstavljanjem realnosti. Ipak, majčinstvo nije jedino što definiše junakinju Simsove, zbog čega ove knjige savršeno komuniciraju sa svim profilima čitateljki, bez obzira na to dele li tu – uostalom, samo jednu – stranu njenog iskustva.
S obzirom na to da je Elenina uzrečica, skraćeno, JTŽ (J… ti život), uopšte ne iznenađuje naslov nastavka: „Zašto mama psuje”. Ovoga puta se priča postavlja sredinom leta, dve godine po završetku romana prvenca, na istom dnevničkom principu. Razmatrajući haotično ustrojstvo dečjih kampova i sve načine na koje oni vreme raspusta čine paklenijim nego inače (posebno ukoliko se nepromišljeno prijavite za volontiranje), junakinja pravi efektan uvod služeći se intertekstualnim paralelama. Tako suprotstavlja zaplete avanturističkih romana Inid Blajton, uz koje su (i naše!) generacije odrastale, pretežnim interesovanjima sopstvene dece, a to su statično-pragmatična zanimanja influensera i jutjubera. Naravno, na kraju ne preostaje ništa drugo sem da se pomiri sa promenama, pribegavajući jedinom preostalom sredstvu smirivanja napetosti: usled odluke o smanjenju konzumacije alkohola, to su psovke.
Elen je u međuvremenu potrošila novac od famozne aplikacije, proglašena tehnološkim viškom u firmi, a sa novom školskom godinom u neobjašnjivom naletu altruizma prihvata samoubilačku ulogu upravnice odbora saveta roditelja. Bez većih očekivanja konkuriše i još neobjašnjivije dobija posao u velikoj startap kompaniji, što postavlja izazov veštijeg pretvaranja da je, u najmanju ruku, milenijalka. Povrh svega, otac joj se ponovo oženio – ovoga puta znatno mlađom Ruskinjom Natalijom, za koju Elen „opravdano” sumnja da je naručena mlada, a Hana i Čarli, kojima je u prethodnoj knjizi tako uspešno isprovodadžisala, nalaze se pred istim činom, mada ne naročito raspoloženi da baš njoj prepuste organizovanje proslave. Što se junakinjinog sopstvenog braka tiče, s obzirom na Sajmonova sve češća službena putovanja, raste otuđenost, a nerazumevanje obaveza onog drugog svodi komunikaciju na rasprave i prepucavanja.
Najočiglednija promena koju drugi roman Džil Sims donosi tiče se pripovedanja, primetno narativnijeg, gušćeg, manje iscepkanog i dijaloškog nego u uvodnoj knjizi. To nimalo ne oduzima od efektnosti proze, naprotiv, daje više prostora glavnom liku da kombinovanjem kritike i komike fenomene privatnog i opšteg razloži do najsitnijih, u svojoj apsurdnosti najluđih detalja. U te svrhe posebno uspešno su iskorišćeni kućni ljubimci i odnos prema njima; napokon saznajemo ime Eleninog psa (Džadži, od engl. reči judge: sudija/osuđivač) i upoznajemo njene roditelje, uključujući nove supružnike dotičnih, ali glavni predmet preuveličavanja u službi ismevanja pretencioznog njuejdžizma ostaje Luiza, sada razvedena kvazipesnikinja i osnivač ženskog udruženja.
Posredstvom zabune na poslu, kada kolege iz nekog razloga zaključe da je neudata i nema decu, što Elen prilično dugo ne pokušava da opovrgne, junakinji se otkrivaju prave razmere dvostrukih standarda koji važe za zaposlene očeve u odnosu na zaposlene majke (koleginica Lidija se, uprkos većem zalaganju, neprekidno osuđuje i potcenjuje kao preokupirana roditeljskim obavezama). Nevolje sa detetom u fazi pred pubertet pojačava dadilja iz Francuske, Žilijet, za koju se ubrzo ispostavlja da je više od kućnih poslova interesuju izlasci – stoga Elen mora udvostručiti majčinske veštine postavljanja zabrana, dok se Sajmon sve vreme elegantno izvlači.
I ovoga puta su opisane situacije iza često namerno karikiranju bliskog humora ozbiljne i verodostojne, a tiču se svake vrste pritiska koji danas žene, naročito – ali ne isključivo – majke, podnose u svetlu „standarda” društvenih mreža, poslovne politike, malograđanštine komšijsko-rodbinskih krugova ili naprosto pomodarstva kome se lako podleže. Džil Sims je pronašla formu(lu) da izrazi nagomilane razloge za nervozu i često preplavljujuće osećanje savladanosti tolikim očekivanjima. U naizgled najbezazlenijem obliku, glasom nimalo uzorne osobe, zapravo su izrečena mnoga precizna zapažanja povodom stvari koje nas, bilo nasleđene ili savremene, podjednako ograničavaju i čine nezadovoljnim.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
