Jedna od bitnijih stvari koja mi se u protkelih pola godine desila, jeste učešće u radu na zborniku Rat iz dečje perspektive. Zbornik je prozivod okupljanja mladih kritičarki iz regiona koje su analizirale i u tekstove prenele svoja viđenja književnosti nastale nakon Drugog svetskog rata, kao i tokom i nakon ratova iz devedesetih. Svi tekstovi vezani su, kako i samo ime zbornika govori, za prikaze rata iz dečje perspektive, odnosno kako je život u ratnim okolnostima dalje uticao na formiranje njihovih identiteta. Neću vas sada daviti detaljima, jer zbornik nije razlog današnjeg okupljanja; ako vas zanima o čemu smo pisale, evo linka pa bacite pogled x. Spominjem sve ovo zbog toga što sam, nakon tog iskustva i razmene mišljenja sa genijalnim, ali stvarno genijalnim, ženama iz svih jugoslovenskih republika, sve više počela da razmišljam o književnosti za decu, njenom mestu na književnoj sceni i uticaju koji (bi mogla da) ima. Jedna od stvari koja me baš onako muči jeste i kritika tih dela, odnosno postavljanje kriterijuma i odabir kritičkog aparata kojim bi se tokom analize služili. I više od svega, zanima me iz koje perspektive bih ja tu kritiku pisala: iz perspektive odrasle žene sa (kakvim takvim) životniim iskustvom i teorijskim znanjem ili bih morala da odraslu sebe ućutkam i pustim da dete u meni donese sud.

I tu na scenu stupaju jedna Ema, najkul morsko prase ikad, jedan dečak Varnava i Nikola Tesla. Da, baš taj Nikola Tesla.

Moje dileme kao da je neko preneo drugarima iz izdavačke kuće Odiseja koji su ponudili da pišem o romanu Zamalo smrtonosni zrak, mađarskog autora Ištvana Lakatoša, inače prvom romanu u serijalu Ema i Tesla. A ja baš volim književnost za decu i baš, baš, baš jako sam želela da pročitam priču o Emi i Tesli pa sam tako zaboravila na sva razmišljanja o problematici kritike književnosti za decu i pristala. Počela sam sa čitanjem čim je knjiga stigla, pa sam onda počela da odugovlačim jer nisam baš bila voljna da napustim Predaleki Velegrad. A kada se avantura završila, jer sve što je lepo ima kraj, ja sa se opet vratila dumanju i zato odmah moram da vam kažem: ovu kritiku piše odrasla žena sa (kakvim takvim) životnim iskustvom i teorijskim znanjem i ova kritika nije namenjena deci, već je za vas koji ste roditelji, tetke, ujaci i ostali ljudi koji imate neke klince koje volite.

Ovo je priča o jednoj Emi koja se sticajem okolnosti našla u laboratoriji velikog naučnika Nikole Tesle. Pokušavajući da na ulicama Predalekog Velegrada pronađe neki plen koji bi usrećio Kalauza, vođu bande siročadi kojoj je pripadala, radoznala Ema upala je tako i u Teslin dom, gde je, osim genijalnog, neshvaćenog i vrlo paranoičnog naučnika čiji izumi nikome ne trebaju, zatekla i dečaka Varnavu, jednog starmalog štrebera, zatim morsko prase Lavrentija koji je Teslin šofer i Varnavin ujak i psa-robota po imenu Mekakuca. E sad, oni, sa izuzetkom Mekekuce, nisu na prvi pogled bili previše srećni zbog pridošlice, ali se Ema ipak zadržala u toj čudnoj kući sa još čudnijim stanarima i tehničkim uređajima. I dobro je da jeste, jer se ubrzo pojavio zli doktor Korvus sa idejom da zauzme grad tako što će sve ljude zaraziti kijavicom a kada počne da pretvara ljude u ribe, neobična družina iz Tesline laboratorije moraće da smisli način kako da se, uprkos svim razlikama, ujedini i sačuva grad od propasti.

Prva stvar koja me je osvojila jesu ilustracije i način na koji one pomažu klincima da naprave taj prelaz od slikovnica do malo komplikovanijeg štiva. Kako je izdavač naglasio, priča je namenjena deci uzrasta od 9 do 12 godina i u svojoj osnovi je veoma jednostavna ali je i vešto osmišljena pa mislim da je dobar potez što se proces čitanja osvežava ilustracijama, različitim fontovima i komentarima naratora koje prate priču od početka do kraja. Mada se možda čini da se time deci uskraćuje mogućnost da sama zamisle svet u kojem se priča dešava, smatram da je to ipak dobra ideja, jer se zapravo dešava suprotno. Na jedan krajnje zanimljiv i suptilan način, mlađana čitalačka publika uči se da je čitanje zabavnije uz ,,vizualizaciju’’ za koju je opet potrebno pažljivo čitanje. Znam da izgleda paradoksalno, ali na mom se primeru pokazalo kao praktično: u trenucima kada mi je koncetracija opadala upravo su mi ilustracije pomagale da vidim da mi misli lete negde van Predalekog Velegrada i da mi neki detalji promiču.

Ilustracije i njihova veza sa samim narativnom su zanačajne iz još jednog ugla a to je upoznavanje sa nekim drugim žanrovima, kao što je, na primer, strip. Za mnoge su upravo oni bili spona između slikovnica i ,,pravih’’ knjiga, ali danas se čini da je strip kultura zanemarena. Lakatoš i sam dolazi iz tog miljea i njegovo se stvaralaštvo vezuje za pravac poznat kao stimpunk (ili na engleskom: steampunk), što je, kako sam se inforimisala iz teksta koji prati sam roman i članka na sajtu KulturKokoška, podžanr naučne fantastike koji nastao 80ih godina prošlog veka, pod uticajem dela Žila Verna, Lavkrafta, Dikensa i H.G. Velsa. Za dela koja nastaju u okviru ovog žanra, vrlo je važna nauka i važne su istorijske ličnosti dok se kao centralna tema izdvaja napredak tehnologije, odnosno posledice njene nesavesne upotrebe. A sve to imamo u romanu o Emi i Tesli. Samim tim, dakle, osim što ulaze u svet ozbiljnih čitalaca, klinci dobijaju priliku da se zainteresuju za jedan vidova potkulture koju bi im, možda, promakao.

No, ono što me je u potpunosti oduševilo u ovom romanu jesu teme koje se kriju iza te jednostavne priče o borbi između dobra i zla. Naime, kao što sam već rekla, Ema je siroče koje se obrelo na ulicama i kao takva našla se u bandi groznog Kalauza, koji, u zamenu za ,,brigu’’ od siročadi zahteva da kradu i donose mu plen. Njegovo postojanje u ovoj priči bitno je iz dva razloga: dok nas starije podseća na Olivera Tvista, on upoznaje mladu publikom sa idejom da život nije za svu decu lep i siguran. Treba imati u vidu da je život na ulici podjednako težak i dečacima i devojčicama a krađa u ovom slučaju ne proističe iz želje ili dosade, već predstavlja način opstanka, što je, složićemo se, olakšavajuća okolnosti. Nigde ne stoji da je krađa nužno rezervisana samo za dečake niti je slučaj da devojčica krade išta gori od slučaja u kojem bismo pratili dečaka. Književnost je, između ostalog, jedan od najboljih načina da se stereotipi uočavaju i problematizuju a decu od malih nogu treba učiti kritičkom mišljenju jer svi znamo kakvo nam je školstvo i na koji način se tamo književna dela analiziraju i tumače. Čast izuzecima.

Ok, odlutala sam.

Upoznajući nas sa Eminim životom na ulici, autor nam zapravo predstavlja jednu snalažljivu, visprenu i inteligentnu devojčicu koja je život shvatila kao borbu i taj stav zadržava do kraja romana. Izmeštajući je sa ulice, Lakatoš je uvodi u jedan potpuno drugačiji svet i spaja je sa ljudima koji naizgled sa njom nemaju dodirnih tačaka. Genijalni naučnik koji paranoiše i lamentuje kako ga niko ne voli i (uobraženi) dečak sveznalica sa stavom nekog viktorijanskog buržuja predstavljaju sve što Ema nije a opet, kako se priča odvija, mi zapravo dolazimo do bitne stavke koja ih povezuje. Svi oni vape da bude voljeni i prihvaćeni, što je razlog zbog kojeg ih Tesla sve prihvata bez pogovra i dopušta da njegovo utočište postane i njihovo. Genijalni naučnik zapravo nije genijalan zbog svojih izuma, mada da nije bilo njih, sad bismo verovatno svi imali riblje glave svet bi bio u gadnom sosu. Njegova genijalnost leži u tome što je uspeo da prepozna koliko su i Ema i Varnava posebni, dozvolio im je da ostanu takvi i nije se trudio da utiče na njihove izbore. Na taj način, makar i podsvesno, Tesla zapravo stvara uslove za odbranu grada. Jer, bez obzira na sve izume, bitka protiv zla nije posao za jednog čoveka, dok udruženi, sa različitim znanjima i mogućnostima, mogu da se suprotstave svima. Čak i zombijima.

I na kraju, moram sa vama da podelim nešto lično. Jedna od mojih omiljenih uspomena na detinjstvo jesu trenuci kada bi me mama uzela iz vrtića i kada bih joj ja, na putu do kuće, pričala o tome kako sam provela dan. Uvek se tu nalazila neka priča koju bih prepričavala, onda moja mama bi uvek postavljala gomilu pitanja i ja bih se trudila da odgovorim što bolje i opširnije. Vremenom su ti razgovori dobili neku drugu formu, pa su na kraju prestali ali je ostala ta potreba da svaku priču raščlanim i objasnim. A ovaj roman je kao stvoren da o njemu razgovarate sa svojim klincima. Toliko toga još može da se kaže, i o ovim temama koje sam ja dotakla a i o nekim novim, vidljivim samo dečjem oku. Naravno, možda im se knjiga ni ne svidi, ali se tek onda otvoraju nove mogućnosti za razgovor. I znam da je vremena malo a obaveza sve više, ali ipak, verujte mi, jednog dana, tih dvadesetak minuta priče o zraku koji je zamalo smrtonosan i onom koji sve ljude ispunjava ljubavlju prema drugima imaće neverovatan značaj. I ko zna? Možda se baš iz tih razgovora stvori neka nova književna kritičarka ili neki novi romanopisac.

(I ne, nisam zaboravila na morsko prase. Ono je kul samo po sebi i da ima pravde na ovom svetu, imao bi poseban serijal!)

Izvor: Nemam ime, imam komentar

Fotografija: Nemam ime, imam komentar