Eva Ibotson (1925-2010) je višestruko nagrađivana engleska spisateljica proslavljena zahvaljujući svojim fantastično-komičnim knjigama za decu. Roman Tragom džinovskog lenjivca (Journey to the River Sea 2001), objavljen kod nas u dva Odisejina izdanja (2011. i 2013. godine), njeno je možda najpopularnije i kritički svakako najuspešnije delo. Osvojio je Zlatnu Nestlé Smarties nagradu za dečju knjigu i bio u užem izboru za Karnegijevu medalju, Gardijanovu, Whitebread i Blue Peter nagrade. Ovaj roman označava autorkino okretanje od fantastičnih romana u humorističnom i veselom tonu ka realističnim narativima pisanim u ozbiljnijem registru. Tragom džinovskog lenjivca je avanturističko-istorijski roman koji prati putovanje devojčice Maje Filding iz Engleske u amazonske prašume Brazila na početku 20. veka. Kako je Maja siroče poslato u Brazil kod jedinih pronađenih rođaka, njeno putovanje predstavlja, pored potrage za avanturama, istovremeno i potragu za domom. U tom smislu, roman sadrži i elemente obrazovnog romana.
Tipična karakteristika opusa Eve Ibotson, korišćenje bajkolikih elemenata u modernom kontekstu i pokušaj njihovog osavremenjivanja, prisutna je i u ovom romanu. Maja je bogato siroče koje nakon smrti oba svoja roditelja biva prepušteno koristoljubivim i zlim rođacima. Arhetip Pepeljuge primetan je i u naglašenom kontrastu između lika lepe, nesebične, požrtvovane i u svojoj dobroti naivne junakinje i, sa druge strane, dva lika pakosnih, taštih i ljubomornih sestri bliznakinja. Dodatna karakterizacija Maje kao vrlo hrabre i pametne devojčice bogate mašte prevazilazi jednodimenzionalni model Pepeljuge, mada ostaje na nivou tipskog lika besprekorno savršene devojčice. Negde od polovine romana, međutim, pokazujući spremnost da se suprotstavi ne samo volji svojih staratelja, nego i autoritetu svoje stroge guvernante, Majin lik donekle narušava obrasce idealizovanih i istovremeno pasivnih ženskih protagonistkinja iz bajki. Mnogo uverljiviji lik od junakinjinog, ipak, predstavlja gospođica Minton, neprivlačna i siromašna guvernanta, izrazito pronicljiva i samostalna, s tužnom prošlošću sobarice u kući engleske aristokratije.
Iako s jedne strane bajkolika, zaoštrena kontrastna podela na dobre i zle likove temelji se prevashodno na odnosu prema domorodačkom stanovništvu kojim je gotovo svaki lik u romanu okarakterisan. Zloba bliznakinja i „maćehe“ gospođe Karter prikazana je kroz njihovu patološku ksenofobiju barem koliko i kroz koristoljublje i sebičluk u odnosu prema Maji. Iako ravnodušan prema svojoj rođaci, gospodin Karter dat je u jednako negativnom svetlu, kao lopov i varalica, ali primarno kao eksploatator radnika na svojim plantažama kaučuka.
Ipak, i pored toga što je jasno da rasisti i eksploatatori dolaze iz Evrope, njihov odnos prema indijanskim plemenima dat je više kao moralni nego politički problem. Pa tako, na primer, jedan od najbogatijih plantažera kaučuka u Manausu, ruski grof Keminski, „bio je dobar prema svojim radnicima i novac je stalno priticao“. S druge strane, na jednom mestu se vrlo efektno prikazuju kao uzroci rasizma uticaj okoline i vaspitanja, a ne prosto urođena zloba. Nakon što je ušla u kanu nepoznatog indijanskog dečaka, Maji se javljaju misli kako nije normalna. Mogao je da je udari po glavi… mogao je da je odvede u svoje pleme kao robinju… ili nešto još gore… Razmišljam kao Karterovi, rekla je sebi.
Rasno pitanje u romanu dodatno je otvoreno kroz paralelni zaplet oko još jednog siročeta, Fina Tavernera, sina engleskog aristokrate i Indijanke iz misterioznog plemena Ksanti. Fin je, kao i Maja, pa i guvernanta Minton, neko ko nije siguran gde pripada: U Manausu je izgledao kao Indijanac, a među pripadnicima plemena svoje majke bio je pravi Evropljanin. Njegov identitet prikazan je kao spoj dve strane, evropske i indijanske, pri čemu su one određene na vrlo očekivane načine, kao kontrast između civilizacije i slobode, između discipline i spontanosti, itd. Glavnu liniju zapleta o Finu čini njegovo skrivanje od britanskih detektiva koji traže naslednika plemićkog imanja Vestvud, kao i njegova potraga za plemenom Ksanti. U skrivanju od detektiva dečaku pomaže gotovo ceo Manaus, od policije do lokalnog indijanskog stanovništva. Svi oni, štaviše, međusobno sarađuju, čak se i zabavljajući u zavaravanju dva Engleza. Ovo zajedništvo najočiglednije je motivisano izjavom šefa policije na rasističku primedbu jednog od detektiva: Ovde ima mnogo mešanih brakova i svi se mi ponosimo svim svojim precima. Reč je, zapravo, o izrazito romantizovanoj i idealističnoj predstavi brazilskog rasno mešovitog društva na početku 20. veka, ako ne i potpuno lažnoj. Rasni odnosi u Brazilu 1910. godine, kada se dešava radnja romana, bili su određeni ideologijom „izbeljivanja“ (branqueamento), usko povezanom sa socijal-darvinističkim učenjem i sa arijevskom ideologijom. Mešani brakovi, dakle, bili su česti i prihvaćeni, ali zato što se verovalo da će na taj način „superiornija“ rasa, bela, po pravilima prirodne selekcije istisnuti druge rase.
Deo o pronalasku plemena Ksanti i boravku glavnih junaka među njima takođe sadrži romantizovanu predstavu plemena i života u džungli, u izvesnom smislu nalik toposu locos amoenus-a. Ksanti su, ispostavlja se, miroljubivo pleme bogatih prirodnjačkih znanja i veliki ljubitelji festivalskih proslava, što sve čini život među njima rajskom idilom. Izuzev toga, ovaj deo pripovesti izbegava neke od čestih obrazaca kolonijalnih narativa o putovanjima belaca u egzotična podneblja na kojima živi domorodačko stanovništvo. Dati obrasci su prikazivanjem četiri lika bele rase koji se od Indijanaca uče znanjima i veštinama, a ne obratno, zapravo podriveni. Isto je postignuto i kroz prikaz pronalaska četiri lika koji spasilačke ekipe iz Manausa vide kao spašavanje, a oni koji su „spašeni“ kao izbacivanje iz raja.
U roman je uveden lik još jednog siročeta, ovaj put krajnje siromašnog i napuštenog. Lik Klovisa, dečaka glumca koji je kranje eksploatisan u pozorišnoj trupi za koju radi, uvodi u roman jednu novu perspektivu na život u brazilskoj prašumi koja izbegava i romantizaciju Amazona i rasizam prema Indijancima. Ova perspektiva delom je motivisana karakterizacijom Klovisa kao pomalo budalastog i plašljivog, čime se može reći kako roman sugeriše da je za uživanje u rajskim bogatstvima prašume neophodna određena vrsta karaktera.
Zaplet sa dečakom Klovisom još je bliži modelu viktorijanskih pripovesti nego priče Maje i Fina, što je i eksplicitno sugerisano intertekstaualnom vezom sa Malim lordem Fontlerojom, popularnom pričom iz 19. veka o dečaku koji otkriva da je naslednik engleskog aristokrate. Preuzimajući identitet Fina, Klovis igra ulogu paralelnu onoj koju je igrao u pozorišnoj adaptaciji Malog lorda Fontleroja, ulogu siromašnog dečaka kome pripada plemićka titula i bogatstvo. Prevaren da je Klovis njegov unuk, Finov deda, vlasnik Vestvuda, prepoznaje u njemu svog savršenog naslednika, čime je napravljen ironičan komentar na aristokratsko fetišizovanje krvi.
Srećan kraj za sve glavne likove, pronalaženje mesta kom istinski pripadaju, uklapa se u tradicionalne matrice bajki, obrazovnog romana i sentimentalne devetnaestovekovne literature o deci siročadima na kojima je konstruisan roman Tragom džinovskog lenjivca. Ovaj srećan kraj, međutim, iako konvencionalan, odgovara datoj književnoj izvedbi koja u tradicionalne matrice delimično uspeva da unese nove sadržaje. To se naročito pokazuje kroz ono što je srećan kraj za guvernantu Minton – ne nužno brak, već konačna prilika za naučni i istraživački rad. Ništa manje uspelo jeste i uvažavanje sposobnosti dece da prepoznaju i odaberu sopstveni dom.
Piše: Dara Šljukić
Izvor: www.bookvica.net
