Zašto neki od nas jednostavno nisu u stanju da budu srećni? Zbog čega smo nekad tako (nepopravljivo) uvrnuti? Kako biti normalan? Šta je konkretan preduslov za „običan“ život, sa sobom ili u zajednici? I može li se (pre)živeti, a biti srećno „običan“, prema merilima kolektiva?
Možda zato što je o najtežim temama sve češće potrebno pisati na najneobavezniji način, Kanađanka Emili Ostin to čini skoro pa razgovornim stilom. Kroz njen roman, već na prvu zanimljivog naslova „Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti“, prolazi se etapno: od komedije situacije, drame apsurda, nagoveštaja teške nesreće, do kraja i nekog oblika optimizma. Jer živimo u svetu i vremenu kada je zabranjeno biti tužan, nesnađen, čudan; kada pogrešno shvaćeni postupci ili reči mogu odvesti na sud, u bolnicu ili smrt; i kada smo pod svakodnevnom presijom uklapanja, do te mere da poništavamo sebe uprkos prilično jasnim izgledima da to ne vodi ničemu dobrom. Zato glavni lik ove knjige predstavlja junakinju s kojom se tako lako poistovetiti, makar i krišom.
Uvek mi je bilo teško da budem srećna. Mislim da su okidači hemikalija koje izazivaju sreću u mom mozgu pokvareni.
Gilda je, otkako pamti, sklona teškoj depresiji, anksiozna, opsednuta smrću i u očajničkoj introvertističkoj potrazi za smislom. Povrh svega, ateista i lezbejka. Ne može da zadrži posao, ne zna kako da bude otvorena prema svojoj tajnoj devojci, Elinor. Duboko introspektivna, luta negde između hroničnih napada panike, hipohondrije, obuzetosti teškom tugom (česte, naizgled bezrazložne suze kao najizraženiji simptom) i bezvoljnošću (neuredan stan). Svi pokušaji da se uklopi među „normalne ljude“ završavaju tragikomičnim nesporazumima. Tražeći psihoterapeutsku seansu, stiže do katoličke crkve i oca Džefa koji joj momentalno daje posao. Tražeći ubicu svoje prethodnice, sekretarice Grejs, dospeva u zatvorsku ćeliju. Krijući seksualnu i religijsku orijentaciju, počinje da izlazi sa agresivno optimističnim Đuzepeom. Reagujući na alkoholizam mlađeg brata Ilaja, završava u sopstvenom crnilu nemoći.
Ponekad, dok vozim, pomislim da pređem u suprotnu traku.
Ako stanem na bilo kakvu ivicu, pomislim da skočim.
Nisam u stanju da uzmem pilulu, čistim varikinom ili koristim nož, a da ne pomislim da bih sve mogla da okončam.
Roman počinje upečatljivom scenom saobraćajne nezgode koja odmah pokazuje junakinjinu malodušnost: mrzi je da policiji prijavi oštećenje automobila, a gips sa ruke zaboravlja da skine čitave dve nedelje posle predviđenog roka. Njene depresivne epizode predočene su autentično, potpuno verno i mučno, sa malo reči s obzirom da je u suštini nemoguće živopisno govoriti o obuzetosti ništavilom, beznađem. Gilda je toliko opterećena idejom nestanka, ne samo ličnog, da je to sprečava u prepuštanju životu kao takvom.
Posebno su interesantne junakinjine refleksije o ljudskom rodu kao „kanceru, pantljičari, fiziološkoj flori na površini zemlje“, ali i česta cinična razmatranja fenomena profila na društvenim mrežama. Povodom očajničke ispraznosti „neprirodnog foto-albuma ljudi koji imaju tužnu potrebu za validacijom“, zaključuje: Poželim da te grozne slike izražavaju neki zaista smislen znak njihove egzistencije. Duž čitave radnje romana provlače se moltivi životinja, izgubljenog zeca i pronađene mačke, u svojstvu naznaka pokušaja junakinje da se bez samoosude ili kajanja brine o nečemu živom. Drugi vid snebivljivosti prikazan je u ambivalentnom odnosu prema bratu, sa svoje strane ništa manje nestabilne, čak prilično nesrećne ličnosti.
Pored svega, Gilda je izrazito saosećajna osoba, puna razumevanja, sklona da uživljavanjem u tuđe misli i stvaranjem moguće interpretacije života potiskuje sopstvenu nelagodu u društvu drugih. Stiče se utisak da su glavni izvori njenih pogrešnih odluka spomenuta pasivnost sa jedne, a empatija sa druge strane. Tako će kroz onlajn prepisku početi da glumi Grejs, nemoćna da njenoj prijateljici, udovici Rozmeri, saopšti vest o smrti i time je dodatno rastuži. Dok se bude igrala detektiva, najpre u slučaju Džefa, pa još jednog zaposlenog pri parohiji, Barnija, pokušaće ujedno da pronikne u samoće ove dvojice starih ljudi. Njena priča ne osuđuje nikoga, stereotipne stavove tretira sa crnim humorom i izvrtanjem logike (na primer, kako ateista tumači tekst „Biblije“), putem situacija u koje glavni lik upada zahvaljujući „nesnađenosti“. Roman je i hronološki, ujedno sasvim simbolično, podeljen na četiri tematske celine, od Adventa do Uskrsa.
„Šta sa mnom nije u redu?“, glasi pitanje koje sebi postavlja junakinja, baš kao većina „neuklopljenih“, nepomirenih. Kako podnositi trajnost takve zapitanosti? Humor je odbrambeni mehanizam kome se ovde pribegava, takoreći slamka spasa (Kako iko može da pomisli da sam ubila nekoga? Ne mogu da ubijem ni sebe.). Dok promišlja o religiji i ljudima, iz lucidne perspektive sagledajući svakodnevne obrasce preživljavanja, Gilda postepeno nazire izlaz iz naoko permanentno mračne faze. Iako nema čarobnog štapića, ni iznenadnog preokreta, postaje jasno da nije tako strašno suočiti se sa sobom i drugima. Biti tužan, izgubljen, nemoćan. Biti ono što jesi i od čega ne možeš pobeći – ali, zar sam život nije uporno traženje i naziranje izlaza?
Izvor: Sinhro.rs
Piše: Isidora Đolović
