Stvarno koliko i ja je vrhunsko delo napisano od strane autorke koja poseduje istinsko književno i psihološko znanje. Glavna junakinja i naratorka Johane budi se jednog jutra i shvata da ju je majka zaključala u sobi. Njen zločin je to što ima momka, Ivara - verovatno prvi put - koji ju je pozvao da sa njim krene u Ameriku na šest nedelja i da se sa njim tog jutra nađe na aerodromu.

Pred nama je jak kandidat u kategoriji fikcije poznatoj kao ,,romani sa jezivim majkama”. Johanina majka je definitivno jedna od gorih. Ona i njena ćerka su duboko religiozne hrišćanke koje žive u Oslu i dele maleni stan ograđen samo zavesama - sa važnim izuzetkom Johaninih vrata. Teško je smisliti bolju metaforu nametljive majke. O ocu nemamo nikakve informacije. Johane ima brata koji studira na MIT, ali detalji o njemu su toliko sumnjivi da bi vam svako oprostio ako pomislite da je mrtav već nekoliko godina. I zaista, ova sumnja postoji čak i kad nam se predstave činjenice koje je opovrgavaju.

To je još jedan pokazatelj da autorka vrlo dobro zna šta radi. Pojedini romani su sami po sebi kao zaključane prostorije i koriste pun potencijal osećaja klaustrofobije. Ovo je jedan od tih romana. Postepeno iz isprekidanog narativa saznajemo kako se Johane našla u toj situaciji i kakav joj je život bio pre zatočeništva. Ali ne saznajemo razlog zbog kog je njena majka tako čudna. Ona nosi izuzetno provokativnu odeću ali je sve vreme zaštitnički nastrojena prema nevinošću svoje ćerke. Govori stvari poput: ,,Šta ako te veže? Ili ima nož u jakni”, ali njeni stavovi o seksu su zapravo licemerni.

S druge strane Johana - iako sposobna da pevuši reči pesme ,,I kad zgrešiš i kad izdaš, još na nebu mesto imaš” - shvata da joj tok misli konstantno uzurpiraju nasilne erotske slike. Devojka vezana za krevet koju grupa muškaraca koristi kao seksualnu robinju ili nešto poput ovoga: ,,Pogledala sam Karin, pele smo se stepeništem do bazena na vrhu parka, iznenada smo potrčale uza stepenice, trkale smo se. Dah u grudima, uzana cev dušnika, usta. Grebalo me je u grlu, kondicija, Johane, pomislila sam i setila se nečega što sam čula, o kažnjavanju žena silovanjem sa specijalnim kondomom od brusnog papira.” (Roman je objavljen 1999. godine pa pitanje da li je za Johaninu maštu kriv internet nije relevantno.)

Pretpostavljam da je očigledniji prikaz situacije bio pravo iskušenje: prikazati majku kao više poremećenu i željnu osvete a ćerku oštećenijom. Ali Hane Eštavik je lukavija zbog čega priča odiše uverljivošću. Struktura romana je čvrsta poput kutije a naracija je najlukavija nepouzdana naracija koju sam srela u poslednje vreme, do te mere da je čak i nepouzdanost sporna, na šta upućuje i naslov dela.

Izvor: Gardijan