Ana Volc (1981) je holandska književnica za decu i mlade. Počela je da piše veoma mlada, najpre je kao devojčica smišljala priče za svoju porodicu, a onda kao srednjoškolka i kolumne u jednom holandskom listu koje su kasnije sakupljene i objavljenje u njenoj prvoj knjizi. Od tada je Ana napisala preko 20 knjiga za decu i tinejdžere i dobila neke od najprestižnijih holandskih nagrada za književnost. Roman ,,Sto sati mraka” prva je knjiga ove autorke objavljena na srpskom jeziku.
,,Sto sati mraka” je priča o četrnaestogodišnjoj Emiliji Decembar de Vit (,,Najozbiljnije, tako se zovem. To drugo ime smislila je moja majka, pa iako sam stigla sa zakašnjenjem i rodila se tek 2. januara, ipak joj se mnogo dopala ideja da me nazove Decembar”), devojci koja je uvek radila domaće zadatke na vreme, nije opterećivala svoje roditelje sopstvenim problemima niti je upadala u nevolje u koje obično upadaju tinejdžeri. Makar dok joj oni nisu dali razloga za to. Emilijina majka je umetnica kojoj su sopstvene slike, kako kaže Emilija, uvek bile važnije od porodice, a otac joj je direktor gimnazije u koju i sama ide. Upravo će njen otac, ugledni direktor škole, napraviti skandal – razmenjivaće neprikladne poruke sa jednom učenicom i to ne bilo kojom već jednom od najpopularnijih devojaka u školi – i na taj način od Emilijinog života napraviti pakao.
Emilija će to protumačiti kao ,,raskidanje dila” koji je imala sa svojom porodicom (,,Radila sam domaći, postavljala sto i nisam uradila pirsing na pupku. Vi ste me hranili i niste radili stvari zbog kojih se završava u zatvoru.”) i odlučiće da prosto pobegne od svega. Doslovno. Spakovaće se i bez ičijeg znanja pobeći od kuće, ali ne kod prve komšinice već na drugi kontinent, u svoj grad iz snova – Njujork. Sve teče po planu – uspeva da prikupi i falsifikuje svu potrebnu dokumentaciju i prevari osoblje na aerodromu – do trenutka kada stigne u Ameriku gde shvata da nema krov nad glavom, uprkos svim pripremama (nasela je lažni oglas i novac uplatila prevarantu) i da se Njujorku približava uragan Sendi, jedan od najrazornijih uragana u istoriji grada. Ipak, nije sve tako crno. Emilija će na ,,lažnoj adresi” upoznati decu koja tu žive – petnaestogodišnjeg Seta i njegovu beskrajno simpatičnu devetogodišnju sestru Ebi. Oni će njoj i Džimu (momku kog je srela kada je, nakon što je shvatila u kakvom je problemu, počela da tumara ulicama grada) pružiti utočište u oluji u svom stanu. I tako će ova zanimljiva družina provesti sto sati mraka u velikom američkom gradu.
,,Sto sati mraka” je roman namenjen tinejdžerima i pisan je jednostavnim, tečnim stilom uobičajenim za ovaj žanr. Ipak, zbog odlične karakterizacije likova i zanimljivog zapleta ga mogu čitati i stariji. Emilijin lik je posebno zanimljiv. Ona je uzorno dete koje nikada nije pravilo problem i kojem jednostavno puca film. Trenutak u kojem ona odlučuje da napusti sve i otpujute na drugi kontinent nije samo tinejdžerski hir već ozbiljan poduhvat na koji se ne bi odlučio bilo ko. Uz sve to, Emilija ima fobiju od bacila, što joj putovanje i boravak u nepoznatom okruženju čini mnogo težim, naročito u okruženju u kojem nije u mogućnosti da opsesivno održava higijenu onako kako je navikla. Njena fobija je, baš kao i beg od kuće, simbolična – ona predstavlja Emilijinu nesposobnost da se približi drugoj osobi (čak i doslovno) koja najverovatnije potiče od njenog, prilično nekonvencionalnog odnosa sa roditeljima: ,,Odavno se nečije telo nije našlo tako blizu mog. Ocu već godinama ne dozvoljavam da me pipne. Majka nikad nije volela nečije telo uz svoje”. Emilijin beg od kuće je proglašenje deklaracije nezavisnosti, čiji deo ujedno i otvara roman. Shodno tome i grad koji Emilija bira nosi određenu simboliku, ovaploćen u čuvenom Kipu slobode koji stoji na samom ulasku u grad.
Tamo u maglovitoj daljini vidi se Statue of Liberty. Kip slobode.
Džinovska žena od zelenosivog metala stoji na sopstvenom ostrvcetu. Na glavi nosi krunu a u desnoj ruci upaljenu baklju koju je pobedonosno digla uvis. Kao da je upravo dobila utakmicu.
„Stoji tu“, kaže Set, „još od vremena kad je moj čukundeda došao ovde brodom. U Rusiji su ih proganjali pa su zato emigrirali u Ameriku.“
Osećam kako mi preko leđa prolaze žmarci.
„Zamisli“, kaže. „Tada još nije bilo aviona pa se u Ameriku putovalo brodom. Tri nedelje na okeanu. Tri nedelje bez kopna na vidiku, na putu u nepoznati svet. Nisu još postojali ni filmovi pa nisi mogao da skineš vodič s interneta. Ti ljudi nisu imali pojma kuda su se uputili. A onda, nakon tri nedelje na okeanu, uplovljavali su u njujoršku luku. I onda bi videli nju.“
Pokazuje na Kip slobode. Galebovi lete tik iznad vode. Meni kosa uleće u oči od vetra.
„Lady Liberty“, kaže tiho. „Svi ti Italijani, i Poljaci, i Irci, i Rusi, koji su sanjali o tome da postanu Amerikanci videli bi njenu baklju visoko uzdignutu. Ostavili su svoja sela i porodice. Čitav svoj stari život. A onda su ovde počinjali iz početka.“
Pa ipak, Emilijina priča nije izmaštana oko simbola. Naprotiv, simboli su pridodati istinitoj priči, odnosno iskustvu koje je i sama autorka proživela kada je, tokom kratkog boravka u Njujorku i sama osetila posledice uragana Sendi. Možda je baš to jedan od razloga zbog kojeg opisi grada deluju toliko uverljivo, kao i osećanja junaka koji su se našli u toj, blago rečeno, nezgodnoj situaciji. Pristup temi je takođe interesantan i još jednom podvlači razliku u određenim aspektima evropske i američke umetnosti. Iako je urgan Sendi zaista jedna od najrazornijih oluja koja je ikada zadesila Njujork, u romanu nema kataklizmičnih scena ni dramatičnih situacija (u američkoj verziji bi verovatno pola grada gorelo). Četvoro mladih će, nakon što oluja prođe, prosto tumarati gradom u potrazi za hranom, strujom i interentom pa ipak, romanu uopšte ne manjka dinamike. ,,Sto sati mraka” je, prema tome, pravo osveženje među tinejdžerskim romanima koje smo imali priliku da čitamo i odličan pokazatelj zbog čega je Ana Volc jedna od najčitanijih književnica u Holandiji.
Fotografija: Stsh's Book Corner
