Bartolomeo Leonardo Atari Komodor: iz imena jednog desetogodišnjaka možete rekonstruisati veliki deo njegove životne priče. Roditelji Pjerfrančesko i Amaranta su se upoznali na – četu. Njihov zajednički život bio je od početka do tančina isplaniran i proveren tako da se ne potkrade ama baš nijedna greška ili slučajnost. Od DNK analiza kojima bi ukinuli mogućnost ma i dalekog međusobnog srodstva, preko usaglašavanja o trenutku „pokretanja roditeljskog projekta“ (nakon useljenja u novu kuću), pa do osmišljavanja jedinstvenog imena za još nerođenog naslednika (potpuno sigurni da će imati „blistavu sudbinu“), sve je pratio savršeni tajming. Doduše, upravo na tom ličnom imenu ostao je utisnut trag nesaglasnosti i kolebanja, pa ono prvo (kasnije skraćeno u Bart) nosi znak pobede volje dede sa očeve strane (i u materijalnom statusu „nadjačao“ je prijane), drugo je odabrano u slavu Da Vinčija, a poslednja dva po prvom modelu kompjutera.

I mali Bartolomeo je dočekan baš u takvom svetu, opskrbljenom svim mogućim spravicama, novotarijama, pomagalima predviđenim da olakšaju čovekovo funkcionisanje, uspostave kontrolu i stvore uslove za izrastanje nekog novog genija. Svi oblici nadzora i merenja bili su naročito potrebni usled prirode profesija koje su majku i oca veći deo vremena držale daleko od kuće. Od trenutka buđenja, pa kroz svaki sat dnevnog rasporeda, za Barta je vreme bilo strogo isplanirano. Majka je zahvaljujući tome mogla da neometano gradi karijeru, svejedno dobijajući redovne izveštaje o svemu, bila to učestalost detetovog korišćenja toaleta ili pohađanje neke od brojnih sekcija. A njih je uvek više nego što bi se detetu, mada od prirode radoznalom, moglo zaista dopadati. Sa četiri godine je, kako odmah saznajemo, Bart uveliko znao četiri jezika. U trenutku upoznavanja sa čitaocima, junak pored svih školskih obaveza kreće na kurseve kineskog i skokova u vodu (prema želji oca, nekada talentovanog plivača). Naime, njegovi roditelji nemaju nameru da mu ostave ni sat kobnog „dokoličarenja“, a sin ih, kako bi sve bilo sasvim „progresivno“, oslovljava isključivo ličnim imenima.

Pa, ipak, Bart je samo dete željno topline, umorno pod pritiskom očekivanja. Zagrljaj majke zamenilo je obesmišljeno „IloveyouIloveyouIloveyou“ preko ekrana, umesto kućnog ljubimca dobiće digitalno pile „Tamagoči“ (te igračke se i generacija autorke ovih redova veoma dobro seća; zvala se „kobajagi ljubimac“) i ne sme da se požali na ismevanja koja trpi prilikom svakog odlaska na bazen. Bart mora u svakom trenutku ispuniti unapred zadatu dnevnu normu i predviđeni kriterijum izuzetnosti, dok ono malo izvrdavanja preti da mu onemogući najava nabavke kućnog detektora laži. Kao gotovo neprirodnu, njegova maj... (!) Amaranta tretira vezanost dečaka za običnog, u poređenju sa ostalim skupim igračkama čak sramotno prostog plišanog medu Kapoka , nesvesna koliko surov postupak predstavlja bacanje igračke u đubre.

Ali, od tada se nešto u Bartu iz korena menja. Shvativši koliko mu nedostaje zabranjena „neposlušnost“, počeće da obraća pažnju na prirodu oko sebe. Za početak, umesto da se kao i uvek vozi gradskim prevozom, bira duži put do kuće, koji vodi kroz park. Tamo će upoznati zagonetnog mudraca Tjen Lua, od koga dobija svoju prvu štampanu knjigu (a „knjige su nekada bile tableti. Služe za čitanje.“). Spasiće i usvojiti Zoju, kokicu koja govori i upravo je izbegla klanicu. Pustiće prvu slobodnu suzu, jesti šta želi, istovremeno se udaljavajući od majke – u njegovim mislima sve više meduzolike „veštice-robota“. A kada spontana pobuna protiv mašina prouzrokuje havariju u stanu, na povik iz naslova junak uskače – u samu knjigu koju je tih dana oduševljeno upijao. Postajući protagonista paralelnog sveta (verovatno makar delimično po uzoru na Endeov postupak iz „Beskrajne priče“), Bart otkriva da su mu roditelji zapravo dehumanizovani robovi Šefa/velikog Programera koji ljudima oduzima istinske snove, misli i osećanja, postepeno dovodeći do iščezavanja njihovih srca.

I zaista, sve do Zojinog dolaska, nije nikada ništa uradio svojom glavom. (...) Slušao je naloge pametne kuće, je li mu život stvarno bio lep?

Kakva je osećanja imao u srcu?

Strah, naravno.

Strah da neće biti na visini zadatka, da će razočarati.

Strah da će se ogrešiti o program. (str. 99)

Svet u kome je do tada živeo ukazuje mu se kao carstvo dosade i samoće, „iz kojeg su sudbina i nepredviđeni slučaj bili prognani“ (103). Njime iz pozadine upravlja novac, isti onaj kojim se kupuju ostvarenja svih želja sem onih nematerijalnih i suštinski najvažnijih. Nasuprot tome, Pustinjačko kraljevstvo, u koje ga knjiga uvodi, čuva autentične vrednosti. Nažalost, ono je takođe nagriženo, a jedino ga Bart može spasiti – samo kada bi znao kako?

Ovaj roman se, iza svih uzbudljivih slojeva čudesa i fikcije, bavi bolno ozbiljnim, aktuelnim temama. Bart je predstavnik neke od budućih generacija, čiji su roditelji i sami uveliko zavisnici od virtualnog sveta u koji samouvereno uljuljkuju, kako vlastito, tako i postojanje potomstva. Na jednoj strani su pritisak i neumerene ambicije koje opterećuju nejaka detinja ramena sa što više obaveza, učenjem svih veština sem glavne: kako uživati u svom odrastanju i iz njega izvlačiti ono najpotrebnije. Na drugoj strani nalaze se sveopšta otuđenost i nečovečnost koja bilo kakav vid spontanosti, osećajnosti ili nenameštenih reakcija posmatra kao nedopustivu grešku. Nije sporno da Suzana Tamaro vešto razvija glavnu priču, održavajući neprekinutom čitalačku znatiželju za Bartovo buđenje iz digitalnog sna: ali, brutalna aktuelnost i nivo prepoznavanja u isti mah uslovljavaju neminovan otklon od fikcije. Sve vreme smo svesni angažovanosti teksta, koja ipak nije napadna i sama sebi svrha, već, naprotiv, budući vrlo vešto utkana u zaplet, čini knjigu realnim kandidatom za (otrežnjujuću) lektiru.

„Skok“ je u junakovom slučaju onaj prekretnički potez, razbijanje mehura konformizma koji zapravo sputava ličnost i vodi u bazično nerazumevanje sebe ili drugih. Da bi se oslobodio, prihvatio i zavoleo ono što jeste, Bart mora biti „neposlušan“ u odnosu na stege iz sveta odraslih. U tom smislu, ovde su prisutni elementi klasične proze o odrastanju, a u drugom je reč o širem kontekstu nadrastanja opštedruštvenih okova savremenih zajednica, koji obuhvataju i odrasle.

Zoja je, takođe, sopstvenom voljom i snagama oslobođeno stvorenje. Iako bez pravih roditelja (kod nje to nisu hladni automati, već nešto još gore: hala u kojoj hiljade pilića biva uzgajano za smrt), oseća da postoji širi, istinitiji svet negde napolju, da je nebo sa oblacima veća stvarnost od zaslepljujućeg, sterilnog svetla lampe u hali. Plišani medvedić, pile, zečevi iz priče ili mudrac iz parka, svi dele istovetnu funkciju dovođenja Barta do istine.

- Je l' ti veruješ u sudbinu?

- Šta je to? Neki program?

- Pre nešto što kvari programe. (str. 68)

Kroz grotlo vulkana i nasuprot opasnom zmaju, Bart i Zoja će se unutar imaginarnog Sveta Tame suočiti sa najvećim sopstvenim slabostima i postati, njihovim savladavanjem, pravi heroji. Alegorija u vidu umetnute priče o Mistralu (drugačijem zmaju) i golubici Zefiri, govoreći o poreklu zla iz gubitka i preostale ogorčenosti dovedene do krajnjeg stupnja, čak ni sa svojim grotesknim i crnohumornim slikama ne deluje zastrašujuće koliko prva, stvarnosna (neću reći „distopijska“ jer mi se čini kako uveliko proživljavamo njen određeni oblik) polovina romana. Utoliko više, epilog donosi osvežavajući smiraj majskog dana, staloženost propovedanu od strane senseja Lua (koji me, lično, po mnogo čemu podsetio na gospodina Mijagija iz originalne filmske franšize „Karate Kid“) i spoznaju o tome koliko je spasonosno ostati svestan lepote prirodnog sveta.

Ako nema nade, nema horizonta. A bez horizonta, doista, postaješ star. Premator. (str. 189)

Piše: Isidora Đolović

Izvor: Goodreads