Deset godina je trajala književna misija Maje Lunde sa jedne, stvaralačke, a izdavačke kuće „Odiseja” sa druge, posredničke strane, da se kompletiranjem klimatskog kvarteta („Istorija pčela”, „Plavetnilo”, „Poslednji divlji konji”, „San o drvetu”) upečatljivo i trajno uvedu nove, relevantne i dotle gotovo isključivo naučnoj zajednici bliske teme. U međuvremenu, koliko god celina bila uspešno zaokružena i unutrašnjim vezama logično učvršćena, ton se iz knjige u knjigu neminovno menjao, baš kao i odnos prvobitno postavljenog žanra sa stvarnim utiskom o njemu. Tako je početni, makar epiloški naznačavan optimizam do kraja potpuno savladala mračna, ne mnogo obećavajuća zabrinutost, a iz područja naučne fantastike (usled čega je za ove romane skovana odrednica cli fi – climate fiction) pomerilo se do više nego izvesne, realnošću opravdavane proze. Mada se radnja četvrte i poslednje knjige, „San o drvetu”, u potpunosti dešava tokom daleke budućnosti, utisak futurističkog ili distopijskog nije previše udaljen od pretnji koje nas sve češće uznemiruju. I deluje, upravo zato, jezivo verodostojno.
Ovih dana se zahvaljujući novoj filmskoj verziji iz vizure Giljerma del Toroa iznova probudilo interesovanje za priču o Viktoru Frankenštajnu. Kakve veze roman Meri Šeli, tačnije, njegov naslovni lik, ima sa „Snom o drvetu”, postaje sve više jasno dok radnja potonjeg hrli ka svom kraju. Narativ o iluziji (sve)moći koju pojedincu pružaju izolacija i svest o posedovanju nečeg dragocenog, uz obrazovanje kao osnovu za razvoj samoljublja i kobne posledice spoja svih tih faktora u najpre plemenitom činu, bude neizbežne asocijacije na igranje Boga u spomenutom gotskom klasiku. Još jedan obezboženi, uskoro i sasvim dehumanizovani svet s početka XX stoleća, na dalekom Svalbardu, postaje poprište drame koju Lundeova razrađuje prilično nenametljivo i postepeno. Spajajući životne priče nekoliko ličnosti poznatih iz prethodnih delova, autorka kao da nemilosrdno i opravdano nestrpljivo ukazuje da, nakon niza pogrešno ili nikako usvojenih lekcija, vreme za pokajanje prestaje da postoji.
Pripovedanje je drugačije i za potrebe ovakvog sižea znatno efektnije: neravnomerno, većim delom dodeljeno nepouzdanom glasu, a hronološki nepravilno i kreće se ka prošlosti kako bi se razotkrili mnogi detalji koje Maja Lunde vešto izostavlja uvodnom postavkom situacije. Na taj način stvara uslove za promenu čitalačke percepcije krivca i žrtve, uzroka i posledice, ali najviše duboku problematizaciju nekoliko pokrenutih tema.
Zaplet je sledeći: na zagonetnom zarazom (koja je odnela živote većeg dela stanovnika) opustošenom Longjerbijenu, petoro dece (istina, dvoje su tinejdžeri koji shodno tome preuzimaju uloge staratelja) dočekuje ekspediciju iz Kine, prizvanu pozivom u pomoć i obećanjem dragocenog semenja iz dugo održavane, strogo čuvane svetske rezerve. Misiju predvodi Tao (jedna od junakinja „Istorije pčela”), pokrenuta težnjom da obnovi svoju jalovu zemlju i spreči dalje gladovanje naroda. Susret sa dečacima Hilmarom i Henrijem priziva joj uspomenu na davno preminulog sina, pa dodatno želi da pomogne da se, zajedno sa devojčicom Runom i njenom starijom sestrom Rakel, prebace na bolje mesto za život. Njihove poglede ne deli jedino Tomi, najstariji od trojice braće, koga je baba, energična Luiza (poznata iz „Plavetnila” i „Poslednjih divljih konja”), praktično celog života obučavala da postane sledeći čuvar semenja. On, štaviše, pridošlice ne doživljava kao spasioce, već uzurpatore nameračene da razore njegovu mikrozajednicu, porodicu i jedinu sigurnost od preostalog svetskog „zla”.
Zahvaljujući kombinovanju retrospektive, introspekcije i pogleda sa strane (Taoina svedočanstva), predočena je potresna, ali i zastrašujuća slika postepenog transformisanja načitanog, dužnostima prerano opterećenog deteta u boga malih stvari čije dobronamerne, ali manične odluke donose tragediju. Počinje slikom Tomija koji ogromnu ljubav prema mlađoj braći i neutešivu tugu zbog majčine smrti nadoknađuje predavanjem odgovornostima, na štetu vršnjačke socijalizacije. Dok tajanstveni virus ne desetkuje ionako malu, zatvorenu i neko vreme savršeno ustrojenu zajednicu, taj diskontinuitet neće biti mnogo važan, niti uočljiv. Međutim, pošto u postapokaliptičnom scenariju deca ostanu sama, podela uloga dobija zastrašujuću logiku.
Rakel je Tomijev kontrapunkt, sa kojom bi bila moguća klasična odi et amo situacija, samo da jasno definisane ljubavi tu uopšte ima. Ako je u konvencionalnom svetu školske hijerarhije on bio svesno samoizolovani štreber/naučenjak, ona je popularna devojka, praktična, „divlja” i izrazito svesna sebe, pa i telesno. U novoformiranom „rajskom vrtu” Rakel je i Eva i zmija, pa kada se dogodi ono što „Plava laguna” okolnosti i hormonska uskovitlanost, ne bez Rakeline provokacije, nezbežno prouzrokuju, čuđenje će izazvati jedino posledice po psihu „odgovornih odraslih”. Tek tada se, užasnuto, suočavaju sa činjenicom da su i oni ipak – samo deca. Nažalost, njihova dalja shvatanja situacije razvijaju se u drastično različitim smerovima: dok Rakel uviđa dugoročnu pretnju od zarobljenosti u neizbežno incestuoznoj, veštački stvorenoj biosferi (a iskustvo istoimenog eksperimenta pokazuje da ne postoje šanse za uspeh), Tomi se brzo uzdiže u viđenju sebe kao odabranog hranitelja i arbitra „male” ili „velike” koristi „njihovog” trezora za preostali svet. Samim tim, kada se ekspedicija iskrca, drami zapravo predstoji poslednji čin.
Pored promene stepena empatije i prebacivanja fokusa sa jednog „negativca” na drugog, roman odlično izvodi pojedinačne, istovremeno opšteljudske patnje i dileme ispred globalnih pitanja, dajući i jednom i drugom epske razmere. Gubitak vrsta ili članova porodice, kriza čovečanstva ili populacije jednog jedinog grada, pravo da odlučujemo o sudbini svojih bližnjih ili čitave planete, izjednačavaju se postavljanjem u istu ravan, tako da počinjeni hibris biva neodvojiv od oba područja. Slom sedamnaestogodišnjaka zaluđenog heroizmom naučnika iz prošlosti, pre svih Nikolaja Vavilova (sovjetski period), koji nastupa usled zastranjenja u vlastitoj plemenitoj želji, nije ništa manje dramatičan od kraha i posledične samoće Viktora Frankenštajna. Roman „San o drvetu” pun je sličnih iznenađenja i obrtanja naizgled čvrstih postavki, što doprinosi dinamici radnje i produbljivanju uvida.
Kako se san pretvara u košmar, vredi li bilo koji ideal ukoliko ga fanatično čuvate od drugih, da li je homo sapiens pre i najvažnije od svega – biće društva, dete sveta? Možda će od odgovora datih iz (ili protiv) sve sebičnijih, zatvorenih uglova gledanja, zavisiti smisao opstanka čovečanstva na tako samouvereno prisvojenoj planeti.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
