Čekajte, da li je realno?! U svakom smislu trendovima oblikovani roman otvara citat iz pesme „Holy Diver“ sa istoimenog kultnog albuma Ronija Džejmsa Dia iz 1983. (moje metalsko srce je tu malo preskočilo)? Znam, ovo nije baš profesionalan ili objektivan početak recenzije, ali, ruku na srce, ni uvod u knjigu nije takav. Onda vidimo da je pisac iz Finske, pa stvari postanu jasnije i, na radost nas večitih „padavičara“, u nastavku se provuče još poneka slična referenca (Ali ako trideset godina slušaš samo žalbe roditelja i Ajron Mejden, teško je čuti šta telo ima da kaže. Ili, primedba jednog od junaka kako je numera „Two minutes to midnight“ neprimećena uprkos kvalitetu, zato što na ploči i uživo redovno dolazi posle, prema njegovom mišljenju najbolje, „Aces High“: dakle, prave stvari često završe na pogrešnom mestu). A po čemu su Finci generalno najpoznatiji, osim činjenice da su im rokenrol i svi podžanrovi metala mejnstrim? Po, makar statističkoj, sreći.
Samo što je u romanu „Renoviranje života“ famozne sreće najmanje i pored skoro pa savršenog društvenog uređenja, solidnih zarada ili dugovečnosti većine likova. U suprotnom im ne bi bio potreban naslovni egzistencijalni remont. Mika Nousiainen, dugogodišnji novinar, scenarista i tiražni pisac, sa mnoštvom otvorenih tema i njihovim potencijalnim kontroverzama bori se crnim humorom. Druga taktika mu se svodi na zaokruživanje opisanih procesa tako da se, naposletku, svaki od uporednih tokova radnje dovede u neku vrstu neočekivane idile, mada od sladunjave nerealnosti zaštićene istom onom ironijom i karikiranjem. Priču koja počinje na sahrani, a završava se proslavom venčanja, unakrsno iznošenje pojedinačne tačke gledišta svakog od glavnih likova vodi i začinjava upravo velikom količinom samoporuge u najtežim trenucima očajanja, besa ili straha.
Imamo, najpre, pretežnog naratora Samija, čijom se skoro mersoovskom ravnodušnošću na pogrebu oca sve i otvara. Jedan od tabua koje autor aktivira, a zatim nemilosrdno ruši, tiče se (ne)tugovanja, posebno u situaciji kada je pokojnik bio nezgodna ličnost čijim su odlaskom bližnji zapravo višestruko oslobođeni. Takve stvari se malo ko usuđuje da prizna, mada ih mnogi, pa i u ovom romanu, svakako bar jednom osete. Sami je u kasnim tridesetim, ima posao i finansijsku nezavisnost, ali mu otkucava onaj klišeizirani biološki časovnik i to paničnije nego većini žena (za) koje znate. Drugi postupak, kod Nousiainena često doveden do ekstrema, tiče se, dakle, rotiranja uobičajenih rodnih uloga i predrasuda. Sami je ovde taj koji, poput dozlaboga iritantnog „udavača“, u svakoj ženi gleda moguće ostvarenje svog opsedajućeg sna o porodici, pa mu valjda zato nijedna veza i ne traje duže od par meseci.
Njegova sestra Hena, opet, petnaest godina je u braku, ali suprug i ona nemaju decu, niti racionalno objašnjenje zašto je tako. Istina, Esa ne krije priličnu nezainteresovanost i oseća se pritisnuto stalnim insistiranjem na podvrgavanjnu kliničkim testovima, pokušajima, novčanim ulaganjima, iako ga napadna rodbinska zapitkivanja možda ne guše u tolikoj meri kao Henu. Sa insistiranjem prednjači njena majka Seija, novopečena udovica kojoj oboje dece okreće leđa usled starih zadrtosti kojima robuje, sve više ipak dovodeći u pitanje njihovu opravdanost.
Uvodnom epizodom predstavljena su i dvojica Samijevih najboljih prijatelja iz detinjstva. Martin se ne bi baš složio sa tuđom očajničkom željom za reprodukcijom, naročito otkako ga je bipolarna supruga ostavila da sam brine o tri maloletne ćerke. Suprotnost, mada možda i ne toliku kao što se čini, predstavlja Pesonen, čiji je privatni život nepostojeća kategorija usled stalne brige o razvedenim, teško bolesnim roditeljima (kancer i demencija), koji mu to možda zapravo nisu? U kolopletu laži, pogrešnih poteza, nesnalaženja i krajnje nepotrebnih kompromisa, ovih nekoliko pojedinaca pokušava da se kako-tako uzajamno ili zasebno dovede u red.
Jedan od modernih oblika samopomoći, nažalost ništa manje lažan, neminovno nude društvene mreže, čijem uticaju junaci barem nakratko podležu. Bili to pokušaji upoznavanja partnera na Tinderu ili popularnost Instagram stranice po kojoj roman nosi ime, a koju prenaglašeno i sa mnogo iritantno snobovskih klišea vodi uticajna žena-majka-kraljica Sini, na kraju se sve kulise ruše u tragikomičnom stilu, dokazujući kako je istina života, ipak, uvek „negde tamo“, drugde.
Na svim mestima gde je postojao rizik da priča skrene u banalnost i patetiku, autor unosi izražen crni humor ili dodatno preuveličava predstavljenu situaciju, ne bi li postigao satiričan efekat. Time, osim komičnog, ostvaruje kritički pogled na savremeno društvo sa svim njegovim (iracionalnim) diktatima, nesaglasnošću patrijarhalnog i modernog, pritiscima iz javne i privatne sfere.
Kao što je već primećeno, vodeći postupak kojim se pisac služi je izokretanje rodnih stereotipa. Sami je do te mere opsednut pronalaženjem supruge da u toj misiji uleće iz jedne katastrofalne greške ili rizične situacije u drugu. Već na početku, zbog slomljenog srca nepromišljeno ošteti parkirane motore i sebi na vrat navlači bandu razjarenih bajkera. Postaje neka vrsta njihovog dužnika-roba, prognanik iz sopstvenog radnog i stambenog prostora. Dok pokušava da uspostavi ljubavnu vezu koja bi zapravo potrajala, ne uspeva da postigne ravnotežu između posesivnog i preterano distanciranog ponašanja, realnosti i mašte. Zato biva iskorišćen ili raskrinkan u nespretnim pokušajima da zamaskira pravo stanje stvari. Privlačnu razvedenu majku sa igrališta laže da je kumica njegovo dete, ekološkoj aktivistkinji prećutkuje da zapravo radi u kompaniji čijom se krivicom dešavaju izlivanja nafte, ambiciozna olimpijska takmičarka ga (zlo)upotrebljava kroz tipično kasnoadolescenstsko zanemarivanje i davanje šut-karte putem društvene mreže.
U čitavoj situaciji, zanimljiva je ciljna grupa kojoj se junak pretežno okreće, a uglavnom je čine žene srednjih tridesetih godina čije proživljavanje produženog puberteta nosi sasvim suprotne težnje i rezultate, u odnosu na Samijevu starosnu krizu i paniku pred proticanjem vremena. Hena pokriva drugi stereotip, lik žene koju dugotrajna borba za potomstvo polako dovodi do izmaka strpljenja i zapitanosti nad time da li je roditeljstvo jedina životna svrha. Istovremeno, mogući uzroci problema se naziru u samoj postavci Esine i njene bračne zajednice. Ono što ublažava još jednu tipičnu situaciju jeste Henina svest o tome da je zbog karijere u nauci sama dugo odlagala realizovanje privatnih ciljeva, kao i izrazito kritički pogled na poziciju, tretiranje i očekivanja od uloge žene.
Martin predstavlja protivtežu njihovim čežnjama, jer u privatnoj biološkoj „ostvarenosti“ odavno gubi sebe, uprkos neospornoj ljubavi prema devojčicama više puta dnevno postavljajući pitanja da li je uopšte bilo potrebe za troje dece i šta je uslovilo progres ženine depresije, nastale iz perfekcionističke težnje da zadovolji kriterijume „dobrog roditelja“? Pesonenovo nerazvijanje individualnosti usled nužde posvećenog staranja o drugima, samo što su kod njega to roditelji, takođe je naličje društvenog diktata odgovornog, „nesebičnog” ponašanja. Ulazak u vezu sa Seijom, koja nije samo tri i po decenije starija, već je i majka njegovog najboljeg druga, može biti dvojako shvaćen. S jedne strane je takvo vezivanje posledica podsvesnog pokušaja ispunjavanja praznine na mestu majčinske figure, ali i deo ekscentričnosti ubedljivo najdrastičnije iskarikiranog lika ovog romana. Spomenimo jedan od primera: Pesonenu pantalone uvek stoje labavo, čak i spadaju na javnom mestu, dovodeći ga u neprijatne, ponekad zakonski problematične situacije i sugerišući permanentnu nesposobnost za samostalan život.
Do ekstremno ironične slike dovedeni su kolektivna svest i trendovi, s jedne strane u roditeljskim grupama, a s druge kod trendseterske blogerke Sini. U oba slučaja je reč o projektovanom, nesnosnom elitizmu apsolutno neprimerenom stvarnosti, ali svejedno usvojenom i „na mišiće“ praćenom kao nametnuto merilo vrednosti. Na kraju ipak postaje jasno da transformacija koja donosi rezultate nije spoljašnja, niti ima veze sa enterijerima, markama garderobe ili fotošopiranim verzijama svakodnevnice koje šaljemo u virtuelnu javnost. „Renoviranje“ života mora početi iznutra, od same ličnosti, ali tek kada postane sposobna da razgraniči ko jeste, šta joj je istinski potrebno i koliko se za to vredi žrtvovati.
Mika Nousiainen bira podsmešljiv, mada nikako omalovažavajući pristup izvorima najvećeg stresa čoveka današnjice, prisutnim čak i kada se živi u jednoj od zvanično najuređenijih država sveta. Na taj način pokazuje da ništa zapravo nije vredno autodestruktivnog trošenja godina, niti postoji potpuno savršena slika života – ali i to da je malo šta nemoguće ili sputano vremenom, ukoliko pokažemo volju da usvojimo drugačije gledište.
Piše: Isidora Đolović
Izvor: Sinhro.rs
