Gomile ljudi napuštale su bolnicu i išle im u susret. Bilo je grupica snuždenih ljudi različitog godišta – porodica na povratku iz posete svojim voljenima koje su morali da ostave u bolnici. Bilo je i onih koji u išli sami, pognute glave, umorni. Niko nije obraćao previše pažnje na tu malo drugačiju porodičnu grupu, ćerku, majku i mrtvu prababu, što se, već po mraku, kretala u smeru koji se činio pogrešnim.
(str. 103-104)
Da, mora se priznati da mrtve prababe prilično retko odlaze u posetu svojim kćerima u bolnici, pa još u društvu svojih (živih) daljih potomkinja, to jest, onih kojima su babe i prababe.
Okej, u književnosti je i to moguće, ali onda mora da je je reč o nekom hororu? Ili možda tek kakvoj sumanutoj komediji? Ili je reč o „književnost za decu“, jer tamo je granica realističkog i fantastičkog sasvim zamagljena?
Roman Roddyja Doylea, međutim, nije horor ni u ludilu, a komedija... Pa, možda u tragovima, onako kako je komično dobrodošli začin i suptilni zaslađivač liričnog, ni zrno više od toga. A da li je „za decu“?
Naratorka Meri upravo polako izlazi iz detinjstva i pretvara se u tinejdžerku, recimo i da Doyle blago koketira s nekim obrascima lako primenjivim u (boljoj) savremenoj omladinskoj literaturi, ali ti motivi više su stilski flert nego nešto što bi žanrovski opredelilo ovaj roman: previše je ovo gorkoslatko (ili vedromračno), duboko, istinito i smelo da bi se otpisalo stavljanjem u taj folder. Možda je, ko zna, Doyle čak i krenuo u avanturu pisanja s namerom da napiše neku vrstu omladinskog romana, ali je finalni rezultat poprilično nadmašio tu ambiciju, tako da je roman na kraju ispao ravnopravan deo „glavnog toka“ Doyleovog opusa.
„Putovanje kroz noć“ smešteno je u savremeni Dablin; Meri živi s majkom Skarlet, a voljena baka Emer je u bolnici, i teško da će se odatle vratiti živa. Jednu tako arhetipsku i univerzalnu porodičnu situaciju Doyle prikazuje bez patetike, puštajući da se dirljivost i emocionalni potencijal tuge, straha i zebnje „same od sebe“ prikažu, kroz pronicljive, a opet i dovoljno „detinjaste“ Merine opservacije. Jednog dana, međutim, Meri na ulici oslovljava neobična, staromodno odevena žena.
Malo-pomalo, ispostaviće se da je neobična neznanka zapravo Tenzi, majka njene bake Emer, to jest, naravno: Tenzin duh. Devojčica će to, hm, pomalo neobično saznanje brzo prihvatiti, a čak se ni majka Skarlet neće mnogo preneraziti kada se uveri u to da Tenzi jeste ono za šta se izdaje: rekao bi čovek da je u toj porodici neka vrsta „ženske vertikale“ toliko živo i jako da se prilično normalno prima i obaveštenje da Tenzi, evo, već decenijama ne može da se mirno prepusti svom mrtvovanju na onom svetu, nego da mora da bdi nad svojom malom Emer, i da je sada konačno došla da je uteši, sada kada se i Emer sprema na put s druge strane duge... A sve to otuda što je Tenzi umrla mlada i nije dospela da podiže kćer, tako da je osećanje duga u njoj ostalo trajno.
Odavde ovaj romančić postaje prava mala avantura s elementima pikareske, s mnogo pršteće duhovitih dijaloga i blago uvrnutih situacija, ali iza ili iznad kojih sve vreme lebdi neka fina melanholija, nepretenciozna mudrost ljudskog i pre svega ženskog suočavanja s prolaznošću i smrću, svojom i još više svojih bližnjih.
Tek kao usput, Doyle će svoje junakinje, i nas sa njima, provesti Dablinom i okolinom i jednom novom Irskom, toliko drukčijom od one koju Tenzi pamti, a opet i istom, u onim dubljim slojevima ljudskih osećanja, ponašanja, običajnih matrica. Muških, pak, likova u ovoj knjizi gotovo da nema, to jest, tu su oni, ali negde u pozadini, jedva vidljivi, pomalo smešni, smušeni, uglavnom beskorisni...
Žene su tu, uz nos patrijarhalnoj pompeznosti, one koje zapravo znače Trajanje. Knjižica za brzo, ali ne i olako čitanje, još jedan dokaz dragocenosti umeća pripovedanja u kojem gotovo ništa nije „opisno“, nego je sve u rečima i mislima junak(inj)a, a Doyle je dokazani majstor baš takvog pripovedanja, zato ga filmadžije toliko vole. Uostalom, nemoguće ga je ne voleti, baš kao i njegove junakinje iz četiri ženska naraštaja, tako žive čak i kad su, formalno gledano, pomalo mrtve.
Piše: Teofil Pančić
