• Izdavačka kuća Odiseja

Prikaz romana ,,Putovanje kroz noć"

Prikazi / 11.06.2018.
Irski pisac Rodi Dojl, dobitnik (između ostalog) Bukerove nagrade, toj zanimljivoj potrazi posvećuje svoj roman „Putovanje kroz noć“ (Odiseja, 2015; orig. A Greyhound of a Girl, 2011). Njegova dela, do sada više puta ekranizovana, karakterišu dramska struktura i brojni dijalozi, pa ni sledeća priča nije izuzetak. 
prikaz romana ,,putovanje kroz noć quot

Iz svakog od nas, bili toga (rado) svesni ili ne, u određenom – obično prelomnom – periodu života „progovore“ koreni. Možemo krenuti njihovim tragom i, istražujući kroz tamu prošlosti, stići do sopstvenih mračnih ponora ili ohrabrujuće svetlosti. A možemo ih, sasvim suprotno, negirati, pretvarajući se da ne čujemo njihov opominjući zov i da je sve samo igra naše uobrazilje. Ukoliko nam se, ipak, ovakvo suočenje dogodi na pragu odraslosti, prihvatimo li čak i najneverovatnije za prirodan sled zbivanja, bićemo ojačani, istom snagom korena, za nastavljanje puta. Shvatićemo da se, kao u ogledalu, iskustva i sudbine prethodnih generacija susreću na našem licu. I neće nas uplašiti taj odraz.

Irski pisac Rodi Dojl, dobitnik (između ostalog) Bukerove nagrade, toj zanimljivoj potrazi posvećuje svoj roman „Putovanje kroz noć“ (Odiseja, 2015; orig. A Greyhound of a Girl, 2011). Njegova dela, do sada više puta ekranizovana, karakterišu dramska struktura i brojni dijalozi, pa ni sledeća priča nije izuzetak.

Glavna junakinja je dvanaestogodišnja Dablinka Meri O'Hara. Njenu porodicu čine majka Skarlet (sa kojom je i pored uobičajenih predpubertetskih trzavica, izrazito bliska), otac Padi (entuzijastičan lik čijim se šalama, avaj, niko od dece ne smeje!), starija braća Dominik i Kevin (tinejdžeri, prema kojima Meri, na svoje razočarenje, oseća sve veću distancu polova i godina), kao i teško bolesna baka Emer. Upravo su svakodnevne posete Emer, koje Meri padaju prilično teško (jer „nije volela bolnicu, ali volela je baku“), postepeno prerasle u svojevrsne rituale i vreme koje pripada samo njoj i Skarlet. Istovremeno, one su postepena priprema deteta za smrt bližnjeg, uz pažljivo suočavanje sa uveliko tinjajućom tugom pred odrastanjem i promenama koje će ono doneti.

Selidba najbolje drugarice Ave na drugi kraj grada, samo je jedan u nizu gubitaka sa kojima se Meri suočava, kada jednoga dana bude upoznala neobičnu, starinski obučenu ženu. Ona je, na devojčicino iznenađenje, odmah oslovljava po imenu, tvrdeći kako ima važnu poruku za njenu baku i tražeći posredovanje u njenom prenošenju. Ispostaviće se kako je čudna žena „iz susedstva“, po imenu Tenzi, duh Merine prababe. Znajući za kćerkino loše stanje, želi da je ohrabri i saopšti joj određene stvari koje bi joj olakšale neminovni prelaz – a u čemu ključnu ulogu pomoćnika moraju odigrati njihove dve naslednice. Baš kao ni Skarlet kasnije, Meri se gotovo nimalo ne nalazi u čudu zbog uspostavljanja komunikacije sa natprirodnim. Štaviše, nakon što su obe upoznale svoju avetinjsku pretkinju, majka i kći sa njom kreću u akciju privremenog izmeštanja Emer iz bolnice, kako bi zajedno provele nekoliko sati, u vožnji do nekadašnje farme, nikad prežaljenog doma.

Naizmenično ćemo pratiti tok sadašnjih događanja (izveden kroz razgovore) i priče svake od žena ponaosob, počev od Tenzinog sećanja na dan kada se smrtno razbolela od gripa. Merina baka je te 1928, iznenada ostavši bez majke, imala samo tri godine, ali su se maglovite slike poslednjeg dana provedenog sa brižnom, voljenom Emer, zauvek urezale u njenu svest. Skarletine uspomene se prvenstveno odnose na putovanja sa roditeljima, do stare farme Veksford, gde je Emer rođena i provela detinjstvo. Svaki put se osećala “izblamirano” zbog „nepriličnog“ ponašanja roditelja (ovo je podrazumevalo otvoreno razmenjivanje nežnosti i šala), nimalo u skladu sa „njihovim godinama“ (poznim već uoči Skarletinog rođenja, pri čemu je majka pet godina starija od oca), dugo ne shvatajući zašto su bili tako vezani jedno za drugo, a Emer u svojoj porodici nalazila izvor bezgranične sreće. Strahovi i neprežaljene tuge, pokazaće se, bivaju prenošeni iz jedne generacije u sledeću, ali se svaka sa njima suočava na drugačiji način. Primera radi, dok Emer ne podnosi hrtove (gajene na porodičnom imanju dok je bila dete), čak joj izazivaju strah, Skarlet će prvom prilikom zatražiti da joj kupe psa baš te rase. Originalni naslov romana, „Devojčicin hrt“, upravo ističe značaj ovog motiva za samu priču, jer jedino suočavanjem sa (nasleđenim) bojaznima i njihovim prihvatanjem, čak i naklonošću koju razvijamo, razbija se začarani krug tuge i nedostajanja. Sve tri žene se, takođe, odlikuju sličnom drskošću, sklonostima ka sarkazmu i oštrom inteligencijom, što – kako deluje – vrhuni u ličnosti najmlađe, Meri i njenom stavu bez dlake na jeziku.

Susret sa prababinim duhom odigraće se u blizini stabla kestena. Drvo je inače, mitološki uglavnom mesto spajanja svetova i pravi portal ka onostranom. Atmosfera knjige u celini, nosi nešto sumorno, „zadušničko“ i jesenje, pa čak i likovno rešenje sa korica asocira na tužne sutone. Odabrana simbolika drveta i lišća upućuje na vezu sa prirodom i kruženjem (života): Meri pojavu duha ne doživljava kao nešto naročito čudno ni zastrašujuće, iako će, istina, nekoliko puta priznati da je „uvrnuto“ što kći sada izgleda mlađe od majke. Može se čak reći kako je suživot uz onostrano normalan za ove ljude (naročito u zemlji koja čuva snažnu veru u vilenjake i ostala fantastična bića), a kult predaka isprepleten sa egzistencijom uz upadljivu činjenicu odsustva pojedinih dragih bića. Smrt je svuda oko likova, okružuje ih i prati, dok seni predaka ostaju prisutne dugo po fizičkom nestanku članova porodice (npr. napuštena dedina stolica u kući Emerinog detinjstva predstavlja „zabranjeno mesto“ autoritetnog čoveka, čije je duhovno prisustvo snažno iako ga odavno više nema među živima), upravo zahvaljujući neizmenjenom poštovanju koje oni nastavljaju da bude kod svojih srodnika.

Prizor koji, nakon pravog-pravcatog road trip iskustva, naše četiri junakinje budu zatekle na, posle prodaje zapuštenoj i propaloj farmi, bez sumnje je neveseo, ali ne zadugo. U ovoj knjizi se neprekidno smenjuju potištenost usled dokaza propadanja - i radost, bliskost, svest o kontinuitetu postojanja kroz uspomene i sve nasleđeno što živi u nama, bile to fizičke ili karakterne crte. Motiv stare kuće, kao središta (lepih i tužnih) uspomena, njenom napuštenošću sugeriše, ne prolaznost – već PRElaznost, s obzirom da su se potomci preselili u Dablin. Selidba, par puta značajno spomenuta, u kontekstu priče odgovara ideji kontinuiteta, života koji se uvek nastavlja odvijati u nekom (drugom) vidu.

Nije sasvim pogrešno zaključiti kako je u središtu tema obreda prelaza: iz života u smrt, detnjstva u adolescenciju. Ostali važni tematski krugovi koje Dojl otvara tiču se: gubitka, rastanka, produžetka, korena/nasleđa/međugeneracijskog povezivanja žena iz jedne porodice. Zapravo, zahvaljujući vešto postavljenom ženskom pitanju, one su u prvom planu. Pričom dominira perspektiva devojčice na pragu tinejdžerskog doba, kada se naslućuju ozbiljnost i bujnost budućeg života, ali otvorenošću i detinjastim pristupom skriva zbunjenost pred promenama. Naravno, uključivanje i drugih glasova pored Merinog, omogućuje da jasno uočimo načine na koje se likovi predaka reflektuju u potomcima. Ovo reflektovanje je, između ostalog, jasno u izraženoj želji za životom i još malo vremena, pa posebnoj vezanosti koju majka i kći dele. Tenzi i Emer se teško rastaju od onih koje vole, što je posebno vidljivo na primeru prve – neplanirano dugo ostaje da bdi nad sudbinom svog ženskog deteta, mada ima i mlađeg sina. Iako su (namerno) u drugom planu, izdvajaju se likovi Emerine stroge babe po ocu, koja ju je odgajila; zatim, muški deo porodice O'Hara – donekle neozbiljni, svako u drugom taboru, izvan saučesništva koje spaja Meri i Skarlet.

Roman je napisan kratkim rečenicama, razgovornim stilom koji često više naginje ka drami, sa čestim momentima humora nasuprot sveprisutnoj melanholiji. Jedan od najizrazitijih izvora komike dolazi od razlika pri sporazumevanju, naročito između Tenzinog starinskog, arhaičnog i Merinog žargonom ispunjenog govora. Ono što je, međutim, dosadno, odnosi se na devojčicino stalno pravdanje kako „nije drska“, otprilike nakon svake druge rečenice koju izgovori. To nije neočekivano, s obzirom da svaka od žena trpi istovetnu kritiku od sopstvene majke, izgovori li nešto neprikladno; namenjeno je isticanju određene zajedničke crte svih, koliko god različitih stilova vaspitanja i komunikacije između deteta i odraslog kroz decenije, ali, posle nekog vremena postaje naporno.

Nenametljivi humor (npr, opaska devojčice o Emerinom bratu: „kako su i očekivale da se oženi, ako ga zovu Džejms Beba“; ili bakine o Elvisu; „krađa“ sladoleda, itd.), provučen kroz inače tužne i sumorne scene, ublažava njihovo sivilo vedrinom rodbinske prisnosti, ljubavi i brige. Svedenošću proze, ne razvijajući opise, pisac se fokusira na samu situaciju, služeči se (brzim) dijalogom kao sredstvom građenja priče – uz povremene, uvek na pravom mestu ubačene deonice sećanja svake od tri odrasle pripadnice „klana“, na pojedine presudne trenutke iz prošlosti.

Ovo je priča o ponavljanju, prenošenju nasleđa, predačkom što živi u nama čak i kada ga nismo svesni; o ljubavi, kajanju i nedostajanju. Tokom svog kratkog druženja, pripadnice četiri generacije uočavaju više zajedničkog nego što su mislile da ih spaja. Takođe, svaka od njih se bori sa prihvatanjem prolaznosti i promene, ne kao završetka, već produžetka u nekom novom vidu. Da bi uopšte mogli nastaviti dalje, moramo pronaći prošlost u sebi, pomiriti se sa sobom u prošlosti i pozicionirati se u poretku nasledne loze, što ponovo vraća važnu simboliku (porodičnog) stabla i lišća koja seže do određenog, skrivenog korena. O svemu tome govori ovaj porodični, koliko i roman odrastanja, primer jednostavne proze sa dramskom inspirisanošću, samo naizgled priče (isključivo) za decu/mlade – a zapravo generacijske „sage“ ili (ženskog) rodoslova u malom.

Izvor: Kako biti heroj u ova šugava vremena

Povezane knjige
Putovanje kroz noć
462 rsd 638