Roman isprva prati svakodnevicu tri protagonistkinje: bake Emer, njene ćerke Skarlet i dvanaestogodišnje unuke Meri. Emer je veoma bolesna, što se saznaje na samom početku i junakinje pokušavaju da se na svoj način izbore sa tim. Dojl stvara ženske likove čiji senzibilitet izbija sa svake stranice, a snaga dominira čak i u najtežim trenucima. Kada u roman uvede lik prabake Tenzi, Dojl nas podseća na neraskidivu povezanost sa prošlošću i precima. Ovo nije običan roman sa ženskim protagonistkinjama, ovo je snažna priča o ženskim korenima, o snazi ljubavi koja seže duboko u prošlost i suprotstavlja se prolaznosti ovozemaljskog života.
Poznato je da je irska literatura neretko obojena dozom tame usled realnosti ka kojoj autori teže, naročito u kratkim pričama. No, ta tama je uvek u funkciji neke više i jače ideje o književnosti kao stubu istine i realnosti, ma koliko to surovo delovalo na trenutke. Dojlovo delo u nekim trenucima ima te prizvuke, ali to uvek kao pojavu paralelnu glavnom toku, gde optimizam uvek nekako pobedi i dobrota prednjači. Još jedna karakteristika irskog stvaralaštva koja se može primetiti u ovoj Dojlovoj knjizi jeste čvrsta i neprekidna spona između ljudi i mesta u kome žive. Taj osećaj ukorenjenosti seže do načina na koji je Džojs oslikao Dablin, grad čiju je topografiju opisao sa potpunom preciznošću. Istu tu notu nam pruža i Dojl kada protagonistkinje ovog romana vraća na polaznu tačku, kuću u kojoj je Merina prabaka Tenzi odrasla, koja je sada ruinirana i prepuštena surovim kandžama vremena. Trošno stanje kuće ekvivalentno je situaciji u kojoj se nalazi baka Emer, koja je veoma bolesna i samo je pitanje trenutka kada će napustiti ovu zemlju.
Međutim, time što četiri protagonistkinje vraća na polaznu tačku, Dojl kreira izuzetno značajnu poruku. Time uspeva da ih još bliže poveže međusobno, te se smrt, koja je ishod svakog života, upravo tako i doživljava, kao nešto što je sastavni deo života, a ne nešto što ga prekida i remeti. Time što noć provode zajedno, junakinje spoznaju snagu ljubavi i porodičnih spona koja ih neraskidivno vezuje i koja je jača od smrti. Samim tim što je prabaka Tenzi ostala da luta zemljom i nakon smrti usled neizmerne brige i ljubavi prema ćerki, Dojl nam ističe značajnu crtu irskog stvaralaštva, a to je istraživanje porodice kao nukleusa i najveće potpore, nečega što se uporno preispituje, ali je uvek prisutno i predstavlja nepresušan izvor ljubavi i snage.
Piše: Sanja Gligorić
