Prvo što me privuklo da pročitam ovu knjigu, jeste činjenica da je irski pisac Rodi Dojl poznat kao majstor dijaloga. Za mene, koja preferiram pripovedanje bez puno direktnog govora, ovo je bio čitalački izazov. Druga stvar koja me privukla je što je ovo jedan bukvalno ženski roman i to ne u onom smislu “laganog ljubavnog štiva”. Ovde se radi o veoma ozbiljnoj analizi odnosa među ženama u jednoj porodici, prvenstveno između majke i ćerke.
Meri, Skarlet, Emer i Tenzi su žene iz četiri generacije jedne porodice. Meri je dvanaestogodišnja tinejdžerka koja, naravno zbog tog “zloglasnog puberteta”, ima problematičan odnos sa mamom Skarlet. Znate, ono što smo sve prošle – brecanje, kolutanje očima i slično. Sa druge strane, teško se nosi sa činjenicom da je njena baka Emer teško bolesna i da će ih uskoro napustiti. U tome pokušava da olakša majci, ali ni ona sama nekada ne može da savlada osećanja.
Dok nas tako autor uvodi u priču suočavajući nas sa realnim životom, odjednom se u njoj pojavljuje duh Merine prabake Tenzi, koja je umrla kada je njena baba bila mala devojčica. Taj deo u knjizi je toliko fenomenalan, zato što je susret dvanaestogodišnje devojčice iz 21. veka i devojke, njene prabake sa početka 20. veka, opisan kao nešto što se svakodnevno dešava. Kao da smo svi mi u prilici da opušteno proćaskamo sa umrlim precima, bez da nas prođe jeza i na samu pomisao. Dijalozi između Meri i Tenzi su odlični i u njima se razlika od gotovo sto godina civilizacijskog napredka, uopšte ne primećuje.
Iako se kroz roman “Putovanje kroz noć” provlače neki muški likovi – Merin tata i braća, kao i Tenzin brat Džejms beba, oni su u njemu, čini mi se vrlo svesno stavljeni u drugi plan. Za to posebno skidam kapu Rodi Dojlu, koji je uspeo da sagleda vrlo zamršene i složene odnose među ženama, a da iz njih potpuno isključi muški svet. Bez namere da zvučim kao da očevi nisu važni, zapravo i ne mislim tako, smatram da je odnos između majke i ćerke zaista poseban. Autor ga je odlično razumeo i opisao veoma jednostavnim dijalozima. Sa malo reči, puno je kazao.
Ovaj roman puno govori i o suočavanju sa gubitkom voljenih, što naravno nije ni malo lako, a podsetilo me na neke moje gubitke i težinu sa kojom tada nisam znala da se izborim. Ipak, u njemu nema patetike, ali ni onih “pozitivnih afirmacija koje će popraviti sve”, a ima nekih jednostavnih istina o tome, sakupljenih na jedva 150 stranica. U svakom slučaju, vredi odvojiti dan-dva za čitanje ove knjige, više vam ne treba.
