Od prve Odisejine prerazmišljene trojke (Frajer sa susednog groba, Nezaboravno kolektivno samoubistvo, Putovanje kroz noć), jedino sam ovu najpre proučila kroz prikaze po internetu, pa tek onda označila kao željenu. Srećom, izgleda da sam sve to pročitano za ovih nekoliko meseci, koliko je trebalo da dođe na red, uredno zaboravila.

Uzevši je ponovo u ruke, za potrebe fotografisanja, vidim da je bilo nemoguće da ne zavolim knjigu koja mi se prvo obratila drvećem u suton i devojčicom koja je sunce.

Duhovi obitavaju na međama. Ispod lukova, koji nisu ni krov ni ne-krov, ni kapija ni ne-kapija; u suton i praskozorje, koji nisu ni noć ni dan; u senkama koje su ničija zemlja u deobama svetla i tame. I sreću se na međama poput nervnih rastrojstava i prelaznih doba.
Meri duha svoje pretkinje sreće malo pre svog trinaestog rođendana (za vreme radnje romana, Meri je tween (od twelve + teen, ali to se u kontekstu priče može čitati i kao drugi deo reči between), u kišno popodne, ispod luka od grana drveća sklopljenih iznad puta, u trenutku kad je njena baka na samrti.
Duh, kako to ume da se zalomi u književnosti, nije najneobičnije ćoše priče, iako predstavlja ugaoni kamen. Neobičnija od pojave duha jeste mirnoća sa kojom Meri (najmlađa učesnica avanture) i Skarlet (njena mama) prihvataju činjenicu koja se sukobljava sa običnošću njihovog dotadašnjeg života. One se ne pitaju KAKO se duh pojavio, ne pitaju se, ni u jednom trenutku, da li su pri sebi. Pitaju DUHA zašto se pojavio BAŠ SAD.

Govorila je na način na koji je ponekad govorila Merina baka, kao da se priseća nečeg, kao da gleda u nešto što se dogodilo nekada davno ili negde daleko.

Sličnosti između junakinja prikradaju se iz rasutih opažaja, sve gušće, dok se priče ne usklade do te mere, da se čini da je početni papir bio ispresavijan tako da se napiše jedna ličnost, koja će u zavisnosti od pritiska, oštrine vrha olovke, umora u zglobu pisca, različito biti utisnuta u slojeve porodične istorije.
Ili, što bi Meri rekla,

Ličiš na tvoju babu, zvučiš kao tvoj deda, tvoja mačka frkće kao kuče tvoje babe.

Jezik romana je jednostavan, i deluje da sve junakinje imaju isti glas, istu boju i ton i melodiju i stil. To se može podvesti pod gene, pod uzimanje pelcera priče iz iste biljke, tj. to što su u poziciji pripovedača žene iz vertikalne linije jedne porodice. One vole različite stvari, ali o njima govore isto. Imaju identičan humor, tako da je teško razaznati koja od njih izgovara šta — kad nema uvodnog dela upravnog govora ili kad se jednom usred duže deonice prepirke na relaciji majka—tvinejdžerka izgubi nit.
Jednostavnost stila nije u svedenosti, jer sveden nikako nije, već u odnosu prema likovima — autoru su sve četiri drage, neosporno, ali doživljava ih i prikazuje kao decu, sa pozicije odraslog. Po tome podseća na Zmaja. Takav stil više pripada književnosti za decu, nego za odrasle. Autorov nastavnički poziv rasvetljava nam poreklo tog ‘glasa odraslog’ kojim vodi junakinje nezavisno od njihovog uzrasta. Strpljivo, sa ljubavlju, razložno, pedagoški. Malo čak iritantno, svima nama koji smo za roditelje prijatelja iz detinjstva imali prosvetare.
Rodi Dojl razume i voli svoje junakinje, ali dopušta im onoliko individualnosti koliko on sa rečene pozicije odraslog može da oseti. Nažalost, to nije naročito mnogo. Jednom kad nekoga percipiraš kao nezrelijeg, naročito ako je taj neko tvoj proizvod — u biologiji ili književnosti — teško je priznati mu ikakav suverenitet u mišljenju i razvoju. (Tako se prema Meri i Avi ophodi Avina majka, na primer.)

Da li pada kiša i da li će pokisnuti, to su stvari koje brinu odrasle, ali ne i Meri, niti bilo koga mlađeg od dvadeset jedne godine.

Iako sam knjigu dobila kao deo Odisejine biblioteke za odrasle, uprkos u pogovoru odlično argumentovanom objašnjenju njenog mesta baš u toj biblioteci, ja bih je svrstala u dečiju. Ne zbog godišta junakinja (3 od 4 su prikazivane u ključnim trenucima u detinjstvu), jer ni Andrićeva Deca nisu za decu, mada pripadaju lektiri za osnovnu školu. Ne zbog lakokrilih dijaloga, jer i Gavalda i Kapor imaju te elemente, a ne bih ih ponudila pretpubertetlijama.
Svrstala bih je u dečiju jer pisana je jasnim, strogim i odgovornim pedagoškim tonom koji ipak ne gura po(d)učavanje u prvi plan. Zato što bih je radije preporučila svojoj ćerki nego svojoj majci, svom sinu pre nego svom ocu. Čak bih je uključila u školsku lektiru, za 6. razred, umesto bilo koje od knjiga koje deca današnjice preskaču ili eskiviraju — tu može već statistika da presudi, ne bih se previše uplitala.
Važne su ideje koje se pronalaze raštrkane, u pasusima od kojih se poučnost ne očekuje, poput:

Po prvi put Meri je shvatila da ulica u kojoj stanuje može da bude jeziva — ako popusti strahu i pristane da je tako doživi.
Meri nije želela da joj ulica bude jeziva. Stoga nije pobegla.

Važno je što predstavlja zdrave, ali nikako bajkovite porodične odnose, evoluciju društva (Emer je išla u barove, njena majka nije smela), veliku ljubav koja je oslonac i izvor, a ne usud.
Važna je zato što bi pokazala da dete bez majke nije sâmo, kog god pola bilo, i šta god majka o tome mislila — tako je Džim bio Emer i mama i tata, da otac može i treba da bude roditelj, i da to nije posebno dostignuće, bar ne u svetu kakvom treba težiti i kakav treba da želimo da nam deca grade.
Važna je zato što Merina braća nisu čudna i drugačija i osobenija i grublja zato što su dečaci, nego zato što su u pubertetu.

Meri nije rekla „laku noć” braći. Nije znala kako. Nije ih poznavala. Ranije jeste, ali više nije. Pretvorili su se u vanzemaljce. To ju je ponekad brinulo — čak često. Brinula se da se i ona ne pretvori u vanzemaljca. Domo je bio samo dve godine stariji od Meri, što znači da ima još samo dve godine normalnog života, pre nego što počne da mumla i smeje se ničemu.

Meri, Skarlet, Emer i Tenzi odlaze u avanturu na kraju koje postaje jasno zašto su korice baš takve i kako je A Greyhound of a Girl postao Putovanje kroz noć.
Deca novih generacija zaslužuju savremene priče, o deci bližoj njima na vremenskoj osi, pisane odgovorno i ozbiljno, bez povlađivanja pretpostavljenoj nezrelosti čitaoca, i što je takođe važno, jednako važno, priče u kojima se sudbina devojčice i žene preslikava na opštu, opšteljudsku sudbinu u prelaznim trenucima i međustanjima, a ne tek opštežensku.
Junakinje Putovanja kroz noć nestašne su, duhovite, drske, ali ne u muškom svetu, niti kao dečaci, već su, eto, takve, same po sebi, ne definišući se prema muškim srodnicima i poznanicima, ne opterećujući se(be, a ni čitaoca) rodnim ulogama. Njihova priča ni rečju eksplicitno ne podučava, i nikako ne projavljuje (meni blisku) ideologiju. Daje nam, prosto, na uvid svet u kojem za knjigom koja bi to radila nema potrebe.