Rodi Dojl (1958) je irski romanopisac, scenarista i dramaturg. Svoj prvi roman The Commitments napisao je 1987. godine, koji je četiri godine kasnije dobio svoju vrlo uspešnu filmsku adaptaciju. Od tada je napisao dvadesetak romana, za odrasle i za decu, kao i brojne drame, scenarije i kratke priče. Dobitnik je brojnih književnih nagrada, među kojima se ističe Bukerova nagrada za roman „Padi Klark, ha, ha, ha”, koja mu je dodeljena 1993. godine.
„Putovanje kroz noć” (2011) spada u Dojlove romane namenjene mlađoj publici. Protagonistinja priče je Meri O’Hara, tinejdžerka koja samo što nije napunila 13 godina. Ulazak u tinejdž doba nije jedina promena sa kojom Meri mora da se nosi – njena nabolja drugarica Ava se seli u drugi kraj grada, a njena voljena baka u drugi svet. Svakoga dana Meri sa svojom majkom odlazi u posetu baki i svakoga dana joj te posete teže padaju: „Mrzela je bolnicu. Mrzela je da prolazi kroz nju. Mrzela je sve u vezi sa njom. Sve osim bake”.
A onda, jednoga dana, kada se Meri prvi put vraćala iz škole bez Ave, srela je jednu neobičnu ženu: „Žena je bila stara. U stvari, i nije. Meri je shatila: delovala je staro jer je bila starinski odevena. Haljina joj je bila kao iz nekog starog filma, jednog od onih uz koje je Merina majka uvek plakala. Izgledala je kao žene koje muzu krave i vilama nabacuju seno. Čak je nosila i duboke čizme s debelim pertlama.” Žena se zvala Tenzi i bila je, kako će se vrlo brzo ispostaviti, duh Merine prabake.
Meri će svojoj majci ispričati o neobičnoj ženi, a Skarlet će vrlo brzo shvatiti o kome je reč i zbog čega je Tenzi baš sada odlučila da se pojavi. I tako će njih tri pokupiti Emer, Merinu baku, iz bolnice i prirediti joj nezaboravno putovanje, pre nego što krene na konačni put.
Upliv fantastike u svakodnevnicu je veoma suptilan i Tenzin duh je vešto prikazan kao nešto što apsolutno pripada ovde i sada. Nema govora o strahu ili onostranom – Tenzi je, kao što je dosta kritičara primetilo, baš onakav duh kakvog bi svako dete želelo da upozna. Ona je zabavna i duhovita, ali istovremeno i mudra i majčinski nastrojena. Ovakvom poimanju duha svakako doprinose godine glavne junakinje (prirodan šok, ipak, ne izostaje kod Skarlet), podvlačeći maštovitost i otvorenost za nemoguće koje postepeno gubimo odrastanjem. Zbog toga je putovanje na koje kreću četiri junakinje pomalo nepromišljeno, dečje. Naime, destinacija na koju su se uputile je upravo imanje na kojoj je Merina baka odrasla, a događaj koji zaokružuje ovaj povratak u nevinost detinjstva, jedna posve neobična kupovina sladoleda.
Glavna odlika ovog kratkog romana je jednostavnost i upravo je u toj jednostavnosti sva njegova lepota. Stil koji Dojl bira je jasan, bez preteranih ukrasa, baš kao i fabula. Iako je ovo delo koje se može svrstati pod žanr fantastike, u njemu, osim duha zapravo nema mesta za fantastično. Cilj putovanja Dojlovih junakinja ne deluje kao put ka nekoj velikoj spoznaji, ali on upravo jeste to. Događaj ispunjen čistom srećom i bezbrižnošću i kao takav baš ono što je u tom trenutku bilo potrebno svakoj od putnica. Baš kao što će Merina majka primetiti na kraju romana – istovremeno tužno i divno.
Ovu knjigu je vrlo teško definisati. Namenjena je mlađoj publici, a istovremeno je veoma odrasla; sastoji se uglavnom iz dijaloga, a senzibilitet joj je izrazito lirski; napisao ju je muškarac, a izuzetno verno opisuje odnose između žena.
Ono što je sigurno jeste da je ovo priča o smrti i o suočavanju sa odlaskom voljene osobe, ali isto tako i priča o besmrtnim vezama skladnih porodica, u ovom slučaju sa akcentom na neraskidive veze ženskih korena (muški likovi u knjizi postoje, ali su u potpunosti u drugom planu). Veze koje nastavljaju da žive i nakon smrti naših predaka, kroz sećanje i ljubav.
„Kada budeš želela da vidiš svoju majku, pogledaj svoje lice u ogledalu. Ili pogledaj lice svoje Meri. Ili lice Merine ćerke. Emer će biti tu. Videćeš. A biću i ja. Kao i ti. Kao i Meri.”
