• Izdavačka kuća Odiseja

Prikaz romana ,,Pozajmljivači" Meri Norton

Prikazi / 10.02.2021.
„Pozajmljivači“ Meri Norton nas opominju da ono što je za nas sitnica nekome može značiti sve; kako bukvalno nikada nismo sasvim sami i da čitav svet koji nas okružuje ima, koliko god golom oku bio nevidljiv, sopstveni poredak sa podjednakom vrednošću.
prikaz romana ,,pozajmljivači quot meri norton

Čuvene minijaturne knjige iz viktorijanske epohe nisu služile samo kao kolekcionarski kuriozitet namenjen pripadnicima aristokratije: Pozajmljivačima bi (pod uslovom da, naravno, uopšte dođu u posed jedne takve) prilično zgodno došle u funkciji enciklopedije „cigla“ formata. Isto važi za, recimo, markice sa kraljičinim likom, u tom slučaju upotrebljavane kao veliki portreti vladara na zidovima salona. Ko ili šta su, zapravo, Pozajmljivači – „mali kućni ljudi“ (kako je glasio ovdašnji prevod naslova jedne od filmskih adaptacija klasika engleske književnosti za decu; snimljena je sredinom devedesetih i glavnu ulogu odigrao je Džon Gudman)?

Sićušni junaci serijala Meri Norton naseljavaju mahom seoske, stare kuće širom (uglavnom) Velike Britanije i, kao što se iz imena može zaključiti, žive od veštine pozajmljivanja stvari koje ljuska bića zanemare ili odbace. Njihovo se postojanje stoga odvija u najstrožoj tajnosti, ali to nikako ne znači da se na bilo koji način osećaju manje vredno: naprotiv! Za njih su „džinovi“ zapravo robovi stvoreni da „obavljaju prljave poslove“ (str. 9). Pa, ipak, osnovno egzistencijalno pravilo svakog pripadnika njihove vrste je nevidljivost. Biti primećen od strane domaćina kuće povuklo bi sa sobom strahovite posledice, od kojih „emigracija“ svakako nije najteža.

I, naravno, kao što se obično dogodi u pričama, neki neuobičajeno radoznali pripadnik podmlatka poželeće da prekorači granice prostora svog odrastanja i time ugroziti bezbednost najbližih. Satići (prezimena Pozajmljivača povezana su sa mestom u kući iza ili ispod koga stanuju) predstavljaju jedinu preostalu porodicu u domu stare gospođe Sofi. Ljusko, Zvoca i njihova jedina kći Arijeta pažljivo se kriju kako ih ne bi zadesila sudbina begunaca po nuždi, svih onih sa kojima su nekada delili širi životni prostor. Sve će se promeniti kada na selo bude stigao Sofin nećak, dete iz grada. Zauzevši dotle uvek praznu sobu, neimenovani dečak nenamerno je zakomplikovao Ljuskov najnoviji pohod, ubrzavši odluku roditelja da što pre upute Arijetu u tajne iz prošlosti i porodičnog zanata, ali, isto tako i u upoznavanje doslovno velikog sveta napolju.

Interesantan je već pripovedni postupak, zasnovan na višestrukoj priči unutar priče: najpre zagonetna naratorka insistira na svom posrednom saznanju o predmetu radnje romana. Devojčica Kejt je za Pozajmljivače čula od gospođe Mej, stanarke svojih roditelja, a dotičnoj je sve to otkrio brat. Fenomen pokušaja kreiranja unutrašnjeg narativa dalje se pojavljuje kroz Ljuskovu i Zvocinu priču upozorenja (o Jajoslavinoj sudbini), ali i izlaganje prošlosti mesta (sa jasnom, živopisnom hijerarhijom Natkaminovića, Čembalića, Peglovića i ostalih „ukućana“), te Arijetine uporne pokušaje pisanja dnevnika (uvek prekidane nekom od kućnih obaveza) i dečakovu naviku da je, kasnije, sluša dok mu čita. Čak se i čitav jedan podzaplet zasniva na rizičnom uspostavljanju prepiske sa ujakovom raseljenom porodicom. Obrazovanje i sticanje znanja relativna su novina kod generacija Pozajmljivača koje dolaze, istovremeno izvor ponosa i straha zbog promena koje bi im mogli doneti.

Drugu veliku zanimljivost predstavljaju brojna variranja različite upotrebne funkcije svakodnevnih potrepština od strane „domaćina“ i, nasuprot tome, njihovih skrivenih „stanara“. U te svrhe su, pre svega, naročito zastupljeni ljupki opisi bašte i enterijera, obeleženi humorom koji se zasniva na oprečnosti i sučeljavanju odnosa veliko – malo i gore (svet napolju) – dole (Ljuskov bastion). Pozajmljivači se veoma dovitljivo i preduzimljivo služe „ostacima“ (od crvene salvete praveći tepih, a od zihernadle kapiju), dok im mesto stanovanja uslovljava stil života uz određeni klasni prestiž.

Rutina je veoma bitna za opstanak prosečne zajednice Pozajmljivača, zbog čega traže kuće sa ustaljenim navikama vlasnika, gde bi verovatnoća dolaska do kobnih susreta između pripadnika dve vrste bila svedena na minimum. Kako je stara gospođa Sofi već odavno vezana za krevet, usled nesreće koja ju je zadesila u lovu pre par decenija, jedini članovi njenog osoblja, sa kojima Satići moraju paziti da im se putevi ne ukrste, jesu kuvarica – gospođa Drajver i baštovan Krampflur. Oni reprezentuju nedobronamerne pripadnike ljudskog roda koji čak međusobno gaje podozrivost i nepoštovanje, kamoli prema drugoj vrsti. Doduše, vlasnica kuće povremeno, pripita, razgovara sa Ljuskom koga smatra „čovečuljkom iz bokala“ i u čije postojanje niko drugi (što je sasvim razumljivo, usled okolnosti njihovih susreta) ne veruje.

I Arijeta i dečak srčano brane svoje svetove, odbijajući da poveruju kako „onih drugih“ ima na hiljade, pa i milione. Prvi razgovor će im se, usled toga, svesti na tipično detinje nadmudrivanje, pri čemu dečak uverava zaprepašćenu Arijetu kako se njena vrsta nalazi pred nestankom. Za razliku od nje, koja nije putovala dalje od improvizovane kapije svog doma, on se rodio i odrastao u indijskoj koloniji, pa argumentovano i sa ponosom ističe geografsku rasprostranjenost, dakle, ubedljivu dominaciju ljudske vrste. Podtekst ukazuje na pogrešno gledanje sveta kao jednocentričnog: kao što će junaci do kraja shvatiti, za sve postoji mesto i rešenje je u deljenju. Dobar primer početnih razilaženja perspektiva nalazimo u samom shvatanju pojma „pozajmljivanja“ (za Arijetu), odnosno, „krađe“ (za dečaka): ukoliko jedan Pozajmljivač otuđi vlasništvo drugog, radi se o prekršaju, dok nije greh uzeti iz većeg, glavnog izvora!

Među likovima se naročito izdvaja Arijetina majka, koja na svoj način takođe pati za životom ispunjenim dešavanjima i društvom, istovremeno težeći očuvanju postojeće stabilnosti. Primera radi, komično je njeno nastojanje da bude frizirana i lepo obučena čak i kada za to ne postoji poseban povod, ali zato pohlepa probuđena dečakovom navikom donošenja stalno novog nameštaja (iz kućice za lutke) pokazuje koliko je izobilje u suštini nedovoljno, kada nema kome da se njime pohvali. Gubitak kontrole, odnosno, već spomenuto narušavanje rutine tada ponovo ugrožava bezbednost Satića.

Priča za koju je Meri Norton dobila prestižnu Karnegijevu nagradu, poseduje skladnost i lepotu izlaganja, dinamiku preokreta praćenih strepnjom i čitaočevim svesrdnim navijanjem, te sveprisutan humor (recimo, u pokušajima gospođe Drajver da objasni Krampfluru kako je videla „obučene pacove“, ili njenoj kasnijoj reakciji na mačora „koji je još veći pozajmljivač“). Zahvaljujući novom i neobičnom prijateljstvu, Arijeta se upoznaje sa širinom sveta kao pojmom, dok dečak uči da posmatra isti u „suženim“ kategorijama. Sve vreme se, veštim usaglašavanjem realističnog i fantastičnog sloja, hoda granicom između imaginacije i razumskog. Završetak je takođe podložan različitim interpretacijama: da li to dečakova mašta u dokolici, na selu, stvara imaginarni paralelni svet – ili ipak postoji nešto više? „Pozajmljivači“ nas opominju da ono što je za nas sitnica nekome može značiti sve; kako bukvalno nikada nismo sasvim sami i da čitav svet koji nas okružuje ima, koliko god golom oku bio nevidljiv, sopstveni poredak sa podjednakom vrednošću.

 

Piše: Isidora Đolović
Izvor: Goodreads

Povezane knjige
Pozajmljivači
220 rsd 693 Akcija