Roman „Poricanje” predstavlja samostalni nastavak „Ogrešenja”, romana o prvoj užasnoj, neumerenoj i nesrećnoj ljubavi uspešne naučnice Ester Nilson.
Ester Nilson bavi se filozofijom, prevodi, piše drame, eseje i pesme, i verovatno još svašta što nisam pribeležila i sad mi ne pada na pamet. Uspešna je koliko se u njenoj rasplinutoj a ipak uskoj i povrh svega labavo uvezanoj struci može biti, ali. (Tu se setim profesora Miloša Kovačevića i njegovog omiljenog primera za vežbanje (u kojem se ne pominje pobeda Zvezde) — Ali devojci sreću kvari.) Ali, Ester Nilson učitava svoju specifičnu logiku i razložnost, koja joj donosi uspehe u svakoj mentalnogimnastičkoj disciplini koje se prihvati, i u odnose sa ljudima, tj. u tumačenje odnosa ljudi prema sebi. Naročito kad je u pomenute ljude zaljubljena, a zaljubljuje se za sve pare i bez rezerve, kao tinejdžerka iz noćnih mora roditeljâ.
Nije vredno toga, osetila je. Uvek je vredno toga, pomislila je.
U citatu iz „Ogrešenja” sadržana je suština klackalice na kojoj su Esterina osećajnost i razum. Dalo bi se pretpostaviti da je razum održava u životu, a osećajnost pravi problem, ali Ester Nilson nije najtipičnije kompleksna. Hoću reći, ko što je Andešon već rekla, kad bi Ester, za promenu, ‘poslušala’ osećanja umesto logike, imali bismo bar knjigu manje.
KAKO je Ester Nilson mogla da napravi povod za JOŠ JEDNU knjigu?, pitala sam se pre kraja „Ogrešenja”. Onda je poslednje poglavlje objasnilo da ona nikad neće shvatiti da NIJE bilo ‘zamagljenih linija’ i ‘protivrečnih signala’ i da je knjiga samo knjiga i da su reči samo reči, da postoji nešto kao seks bez emocija i da postoji razgovor bez obaveza. Ona nema pojma u čemu je problem ni gde je (ni da je uopšte!) pogrešila u odnosu prema sebi povodom Huga Raska.
Autorka u drugoj knjizi razrađuje uzgredne motive iz prve, pa ‘hor drugarica’ koji je u „Ogrešenju” imao spoljašnju ulogu antičkog hora, u „Poricanju” biva razbijen na zasebne, individualizovane drugarice, sa različitim pogledima na situacije u koje Ester zapada kao u žlebove na putu, čineći taj put predvidivim (žlebove, ili pre stara, osušena korita, koja čekaju obnavljanje vodom iz Lete).
Ester je, znači, opet volela neodgovornu i plitku osobu koju ne razume. To ne može biti istina. Zato mora da prihvati da su premise pogrešno postavljene, pa je iz tog razloga dolazila do površnih zaključaka.
Ništa se na svetu ne dešava samo jednom. Otud Ulof posle Huga. Nije bilo moguće da se Ester ‘opameti’, jer pamet je upravo ono što što je čini tako podložnom samoobmani.
Glupost je iznova činiti istu stvar očekujući različite rezultate. Ester nije glupa, Ester je filozof. Filozofija je činiti istu stvar u uverenju da je različita, dolazeći do istog rezultata i analizirati ga kao da nije isti. Ona nije slepa za sličnosti, ona je suviše dobro senzibilisana za detalje u kojima se njene ljubavi razlikuju.
Znate kako nas nerviraju odbrambeni mehanizmi koji se svode na ‘svi muškarci su isti’? E, isto tako, ako ne i više, nervira Esterina praktična primena uverenja da su svi muškarci različiti.
U njenim očima, činjenje iste stvari i očekivanje različitog rezultata ima smisla, jer ima opravdanje — ona čini istu stvar sa različitim ljubavnicima, i njihova joj različitost (kao promena u jednoj od premisa) garantuje drugačiji ishod. Ona ne veruje u tipove, misli da su svi ljudi pojedinci i pojedinačno satkani, iako svi sem nje vide da ona, eto, kao mnoge, ima tip. I svaki put kad čuje savet ili iskustvo druge žene, ona postupi na isti način:
Ester je saosećajno klimala glavom, ali je pomislila da zasigurno ne može biti isto svaki put, matrica se mora promeniti, jer ljudi nisu identični.
Čak i ako nema takvu drugaricu, čitalac će je do kraja knjige steći. I verovatno će mu biti draga i želeće da je ošamari i ‘rasvesti’ (što kažu babe). Osim ako u Ester ne prepozna sebe. Onda je verovatno kasno i za stručnu i za pomoć ‘hora drugarica’.
Jer, ona vozi hiljadu kilometara tek da ga vidi, on njoj šalje slušalice koje je zaboravila poštom, bez poruke ili bilo čega ličnog, da bi ona kovertu tumačila i prekonstruisala do tačke u kojoj je može oceniti kao znak truda: jer, on se ‘pomučio zbog nje’, idući u poštu.
I kao što su prvi hrišćani verovali da je raj blizu, stvarno verovali u to i ponašali se u skladu sa tim, i kao što mnogi socijalisti nisu mogli da zamisle ništa drugo nego da revolucija čeka iza narednog kraha berze, tako je i Ester, tog puta i svih narednih nakon toga, stvarno verovala da je njegov razvod blizu i postupala u skladu sa svojim snom. Da li je sada trebalo da uvidi ono što su morali uvideti i sledbenici apostola Pavla i Lenjina: da raj ne dolazi?
Ester je sve vreme voljenja Ulofa i Huga produktivna i uspešna u svom poslu — prevodi, biva objavljena kao pesnikinja, ide na sopstvene turneje, promocije knjiga eseja, njene drame stižu do scene… Rečju, ljubavni zanosi i frustracije ne ometaju njen rad. To što je po mišljenju svojih izabranika i drugarica verovatno jedna žalosna krpa od osobe kao da je ne dotiče. Ester voli umom i voli svoj um, i sve što radi ili oseća predstavlja trening za njenu dijalektiku. Takva, ona može biti duboko srećna i još dublje nesrećna, i ne videti razliku između ta dva stanja, ni po pitanju produktivnosti ni po pitanju utroška energije.
Naslovi srpskih izdanja ne odgovaraju originalnim naslovima, već ključnim rečima iz naizgled ne-ključnih situacija koje iz ove pozicije osvetljavaju psihu junaka. Ester se najpre ogrešila o činjenice, verujući da se Hugo ogrešio o nju. A on je sasvim redovan, prosečan čovek, prosečne moralnosti, manji i beznačajniji nego što je ona umislila. Sama je iskonstruisala ljubavnu vezu gde je nije bilo, sama inicirala sve ‘sastanke’, sama se ogrešila o svoj integritet i svoje dostojanstvo. U drugoj knjizi, tj. drugoj ljubavi, Ester zaključuje da se Ulof i njegova žena Eba odlučuju za poricanje iz kukavičluka, dok ona sama poriče mogućnost da neki ljudi, prosto, uvek radije biraju udobnost. Čitavo njeno svesno delovanje zasnovano je na poricanju svih logikâ i pogledâ na svet sem njenog sopstvenog, i celokupan život Ester Nilson može se zgurati između dva naslova: beskrajno ogrešenje usled besramnog poricanja, ili, čak, što da ne — u jednu reč: hibris.
