Možda sam malo posesivna u ljubavi, pa mi čitanje romana „Poricanje“ nije palo lako. Logično, zbog toga što govori o ljubavnom trouglu. Priča me je čas ljutila, čas me je plašila, što znači da je u svakom slučaju izazvala neke emocije i navela me da razmišljam o njoj. To je već dovoljan razlog da pišem post o ovoj knjizi.
„Poricanje“ je nastavak romana „Ogrešenje“, ali samo u smislu da je i on baziran na ljubavnim jadima Ester Nilsen, koja nekako baš nema sreće sa muškarcima. Ili se samo lepi za pogrešne. Elem, u ovom romanu ona se zaljubljuje u Ulofa Stena, glumca koji živi pozorište i na sceni i van nje. Problem je, a možda nekom i nije, što je on oženjen i vrlo joj jasno već na početku stavlja do znanja da nikada neće ostaviti svoju ženu. Malo neobično za preljubnike koji se najčešće ljubavnici jadaju da ne mogu više da žive pored žene i da im je brak totalna katastrofa iz koje jedva čekaju da se izvuku. Međutim, na žalost tih silnih lakovernica, oni to vrlo retko čine.
Ester se ovde ponaša vrlo iritantno, bar iz ugla žene. Ona se toliko trudi da ugodi muškarcu koji je svako malo ponižava pričama da voli svoju suprugu, a ona zbog njega čak kupuje i automobil da bi mogla gospodina da vozika uzduž i popreko Švedske. Malo već primećujete da me nervira, a to je u romanu radila i najboljim drugaricama, koje su joj redom pokušavale da objasne da je to što radi vrlo glupo i nedostojanstveno. Jedna od njih je u jednom trenutku čak zamolila da se neko vreme ne viđaju, zato što više ne može da sluša izgovore, koje Ester konstantno nalazi za Ulofovo ponašanje.
Autorka Lena Andešon je liku Ester Nilson dala puno svojih osobina, što se nekako naslućuje dok čitate, a onda na kraju knjige to i saznate u delu „O autoru“. Sa druge strane, ona znalački opisuje uloge žene, muškarca i ljubavnice u ljubavnom trouglu, da prosto ne mogu da verujem da ta žena nikad nije radila kao terapeut na porodičnim terapijama. A sudeći po biografiji, nije.
Roman „Poricanje“ treba da pročita svako ko je u bilo kakvoj vrsti veze, ne mora to da nužno bude brak, zato što se neke „definicije“ ljubavi i međusobnih odnosa mnogo bolje razumeju na primeru Ester, Ulofa i Ebe, nego sve one koje se mogu naći u silnim priručnicima koji se „stručno“ bave ovim. Takođe, preporučujem ga i onima kojima je Švedska toliko zanimljiva, da im neće biti problem da „lome jezik“, čak i dok čitaju u sebi, u rečenicama poput „Poznanica je nestala kod ulaza u metro kod Hetorjeta na uglu Kungsgatana i Sveavegena i nije se više pojavljivala“. Izgleda je autorka bila u fazonu „zašto ostatak sveta ne bi saznao za svaki ćošak moje zemlje, bez obzira što većina njihove nazive ne može da izgovori, a kamoli zapamti“.
Naslućujete da mi se roman „Poricanje“ svideo, iako moram da priznam da u početku nisam mislila da će, ponajviše zbog teme. Ipak, savetujem vas da vodite računa u kom trenutku ga čitate. Nemojte da vaša voljena osoba, ni kriva ni dužna, nastrada zbog prepoznavanja u nekom od likova!
