Druga po redu knjiga planirane tetralogije posvećene kobnom dejstvu i distopijski zamišljenim posledicama klimatskih promena, bavi se problemima (sadašnje) eksploatacije i (buduće) nestašice vode. Ako su pčele (kojima je bila posvećena prethodna, veoma popularna knjiga) sićušna stvorenja često uzimana zdravo za gotovo, čije smo važnosti uglavnom nedovoljno svesni, onda bi se za vodu moglo reći da je ubedljivo najpotcenjeniji resurs. Ima je svuda oko nas, pa računamo kako će uvek biti tu i pored različitih restrikcija koje nas bace u trenutnu agoniju, ili vesti o nekim udaljenim područjima koja su je lišena, prema čemu osećamo empatiju sa bezbedne distance. Prilično neodgovorno, makar jednom u tri dana, svako od nas ostavi odvrnutu slavinu duže nego što je neophodno, trošeći bez pomisli o tome kako bi jednoga dana mogli biti fatalno uskraćeni za sličan mlaz vode. Čak smo superiorno svesni i da, na neki način, uvek hodamo po njoj („kao Isus?“, primetiće u jednoj sceni devojčica iz romana).
Maja Lunde nam i ovoga puta pruža višestruki uzročno-posledični scenario kojim se u uzajamni odnos postavljaju dva narativa, međusobno udaljena periodom od blizu tri decenije. Prvi tok priče odvodi čitaoca do Norveške iz naših dana (preciznije, u 2017. godinu), gde se šezdesetosmogodišnja novinarka i aktivistkinja Signe Hauger priprema za još jednu, ovoga puta dodatno lično obojenu, pobunu u nizu svog višedecenijskog angažovanja na zaštiti prirode. Drugi pripovedni tok prati mladog Francuza Davida, iz ne tako daleke budućnosti (u pitanju je 2041. godina). Dok sa kćerkicom Lu utočište od požara i bede, izazvanih dugogodišnjom sušom, traži u izbegličkom kampu, David uporno nastoji da iz kancelarije „Crvenog krsta“ dobije bilo kakvu informaciju o sudbini nestale supruge i sina. Paralelne pripovesti povezuje motiv plavetnila iz naslova, koje svoju simboliku ispoljava na više načina: kroz ime barke kojom se Signe otisnula u novu misiju, boju neba u koje očajni David upire pogled pun nade za kišom, glečera iz okoline porodičnog hotela Haugerovih, gde je junakinja odrasla, kao i, naravno, vode uopšte – od njene sveprisutnosti u prvom, do agonije nedostupnosti u drugom slučaju. I sam roman „teče“, baš kao struja noseći čitaoce od početka do kraja, praćen nesmanjenom pažnjom, povezujući davno i kasnije, nepovratno učinjenu štetu i koliko-toliko nadom obojenu perspektivu koja se nazire pred ljudskim rodom. Međutim, ovo nije samo priča o globalnoj katastrofi, već prvenstveno o ljudskim sudbinama koje se razvijaju i ukrštaju unutar njenih okvira, posredno oblikujući i usmeravajući jedna drugu.
Sav život je voda, sav moj život je bio voda, gde god da se okrenem bilo je vode, padala je s neba, kao kiša ili sneg, punila je planinska jezera, počivala u ledniku, slivala se niz strme padine u hiljadama potočića, sakupljala se u reku Breju, ravno se prostirala pred selom u fjordu, fjordu koji se pretvarao u more kad se zaplovi na sever. Ceo moj svet bio je voda. Kopno, planine, pašnjaci, bila su to samo ostrvca u onome što je pravi svet; nazivala sam svoj svet Zemljom, ali smatrala sam da treba da se zove Voda. (str. 13)
Tako upoznajemo Signine roditelje (oca prirodnjaka snažnih principa, pramatičnu majku), kao i širu zajednicu, okruženje prepuno kontradiktornosti koje će presudno uticati na junakinjine glavne životne odluke. Postepeno nam razotkriva sve o svojoj prvoj, velikoj ljubavi i razočaranju, oličenim u Magnusu. Na sličan način posmatramo kako se David i Lu bore sa iznenadnom, a opet i ne toliko iznenađujućom napuštenošću, strahom za odsutne Anu i Ogista, krvicom, instinktima opstanka, ličnim razvojem, prihvatanjem gubitka. Kroz njihovu interakciju sa ostalim „logorašima“, pre svega zagonetnom Margerit, požrtvovanim Fransisom i trojicom mladih Španaca kao nosiocima principa vitalnosti, uviđamo kolika zapravo može biti ljudska snaga, a kakva tek upornost da se opstane i istraje kroz najteža iskušenja, makar se samo biće milion puta pobunilo i poželelo da odustane. Dok Signe vodi bitku za očuvanje zavičajnih slapova, kao i njen otac potpuno donkihotovski gledajući na dugoročnu neisplativost projekata koji prete da zarad profita naruše sklad prirode, David je već pripadnik generacije stasale u amosferi nestašica i suša koje kontinuirano pogađaju jug Evrope, posredno postajući uzrok junakovog braka i radnog mesta. Ispostaviće se kako Signin nameravani osvetnički potez, na duže staze i sasvim slučajno, donosi, ako ne konačni spas, ono barem priliv nade za Davida i njegovo dete.
Sama pozicija deteta ima veliki značaj, ne samo usled neposrednog praćenja male Lu, već i Signe u sopstvenoj retrospektivi. Lundeova zaista znalački gradi paralele, čak izvesnu vrstu prelaza između takvih epizoda. Prva traumatična upoznavanja sa nepouzdanošću roditelja (kao reprezentativnih figura čitavog odraslog sveta), njihovom seksualnošću, izdajama i (ne)doslednostima, ostavljaju različite tragove na dušama tek stasavajućih bića. Bitno se nadovezuje tema oca, koji je u oba slučaja onaj bliži oslonac, uprkos ličnim slabostima neko od koga dete suštinski zavisi i čijem odobravanju veoma dugo teži.
„Ali, kako voda može da pripada nekome?“
„Ne razumem.“
„Kako čoveku može da pripada nešto što teče?“ (Lu, str. 127)
Motiv barke predstavlja sponu između dve priče, čiji veći deo Signe provodi usred plovidbe, „ratujući“ sa talasima, dok u isto vreme i pod gotovo istovetnim naletima sećanja promišlja o vlastitom životu. Evokaciju minulih dana, u potrazi za objašnjenjem i možda čudesnim rešenjem, zatičemo i kod Davida. Pre nesreće, radio je u fabrici za prečišćavanje morske vode, a s vremenom razvijena iskrena naklonost prema tom poslu sprečava ga da u prvom talasu iseljavanja napusti svoje zamiruće mesto. Nasuprot tome, Signe zavičajne okvire doživljava kao do neizdržljivosti tesne, umnogome usled komplikovanog odnosa prema majci Iris i ocu Bjernu. Jedna od naročito upadljivih epizoda jeste ona u kojoj, tada još devojčica, Signe po prvi put otkriva ubuduće proverenu prečicu za bekstvo iz toksičnog doma – u pisanje. Kroz izvanredno uspostavljenu dinamiku pripovedanja, dok iz susedne prostorije odjekuje prepiranje njenih roditelja, junakinja počinje da kuca na pisaćoj mašini, prepuštajući se nadolazećim asocijacijama.
„To je samo voda“, dreknula je mama. „Ali može da donese struju, radna mesta. Može da udahne život gradu.“
„Ti samo misliš na hotel“, povikao je tata.
„Mi živimo od hotela. Ili si možda zaboravio? Ne od tvojih bedno plaćenih članaka.“ (str. 73)
Na primeru Signinih roditelja, kasnije i nje same uz Magnusa (čija farmerska porodica isprva takođe podržava Bjernovu ideju pružanja otpora industrijalizaciji mesta), predočen je oštar sukob konformističkih težnji i, na prvi pogled utopijske, humanističke vizije. Zanimljivo je mesto imaginacije (odnosno, domaštavanja), kojom se David i Lu svakodnevno suprotstavljaju oskudici hrane, potrepština, naposletku i same kiše – u posebno efektnoj epiloškoj sceni. S druge strane, završetak Signinog dela priče ostavlja utisak donekle razočaravajućeg. Uopšte gledano, iako je pred nama skladna, dobro povezana i interesantna proza, nedostaje joj „ono nešto“ zbog čega nas je osvojila Istorija pčela. Pa, ipak, romani Maje Lunde su na sebe uzeli izuzetno važan zadatak, stoga se sa zanimanjem i podrškom čeka prevod trećeg nastavka Klimatskog ciklusa.
piše: Isidora Đolović
Izvor: Goodreads
