Maja Lunde je norveška spisateljica i scenaristkinja koja je internacionalnu slavu stekla romanom „Istorija pčela” (Odiseja, 2019). Ovaj roman je prvi u nizu u takozvanom Klimatskom kvartetu, autorkinom projektu koji za cilj ima da stavi akcenat na aktuelne ekološke i klimatske probleme, te da nas trgne iz letargije nebrige o prirodi i svetu koji nas okružuje. U „Istoriji pčela" Lunde stavlja akcenat na značaj pčela u našem ekosistemu, i pored toga skreće pažnju na posledice koje bi njihovo izumiranje moglo da ima za celu planetu. ,,Plavetnilo" (Odiseja, 2020, preveo s norveškog Radoš Kosović) druga je knjiga u tetralogiji, nakon nje sledi ,,Konj Prževalskog”, dok naziv četvrte knjige još uvek nije poznat, čak ni norveškim čitaocima. Iako romani Klimatskog kvarteta nisu povezani radnjom i likovima, oni za cilj imaju da sveobuhvatno opišu aktuelne ekološke probleme i eventualne posledice kojima, postoji mogućnost, posvedočimo u bliskoj budućnosti.
,,Plavetnilo” se sastoji od dva narativa koja se naizmenično smenjuju. Roman počinje poglavljem o Signe, sedamdesetogodišnjoj Norvežanki, godina je 2017, ona se vraća u svoje rodno selo da se suoči sa svojom prošlošću, čovekom kog je volela, Magnusom, i dubokom detinjom ranjivošću koja iz nje nikada nije iščezla. Signe je ceo svoj život posvetila aktivizmu za zaštitu životne sredine, i kroz tok romana pratimo njen finalni plan akcije, plan u kom povezuje svoju višedecenijsku aktivističku borbu sa slomljenim srcem, i razočarenjem koje u sebi nosi. Druga priča prati Davida, i odvija se u drugom prostornom i vremenskom kontinuumu. Radnja nas vodi u Francusku, godina je 2041, i svet kakav znamo se urušava. David, zajedno sa svojom kćerkicom Lu, samo je jedan od mnogobrojnih klimatskih migranata koji utočište traže u kampu za izbeglice. Žeđ, smrad i vrućina deo su njihove svakodnevice. Izbeglički kamp predstavlja dogovorenu tačku sretanja u kojoj je trebalo da se nađu s ostatkom svoje porodice, ženom Anom i sinom Ogistom. Nemoćan da na situaciju utiče ‒ bespomoćno čeka.
Ukoliko pogledamo strukturu romana, vidimo da Lunde spretno gradi dihotomiju između narativa, kako u okviru same priče, tako i kroz sintaksičke forme. Poglavlja o Signe su uglavnom išarana unutrašnjim monolozima i retrospektivnim analizama. Spisateljica se služi dugim rečenicama, ukoliko se desi da posvedočimo pokojem dijalogu, ubrzo se ta britkost rečenice ublaži tokom misli glavne junakinje. S druge strane, Davidova poglavlja su ispisana kratkim rečenicama, bez mnogo opisa, atmosferična su, u skladu s vrućinom koja ga napreže i muči. Oba glavna lika opisana su ulogama kojima, neretko, nisu dorasli. David je otac, ali i nesnađeni sebični sin, loš suprug, Signe je odrasla žena, ali i uplašena devojčica koja nije prebolela razvod svojih roditelja i slomljeno srce. Lunde nas uvija u slojeve nesavršenosti svojih likova na dijametralno suprotne načine, ali dobija isti rezultaz s obe strane ‒ emotivni angažman čitalaca. Kada nas dovede do tačke frustriranosti, ili pak empatije, Lunde koristi scenu da nam usmeri pažnju na ekološku poruku romana ‒ značaj vode.
U centru priče o Signe nalazi se njeno putovanje brodom od Norveške do Francuske. Na svojoj barci Plavetnilu, ona prenosi kocke leda. Cilj joj je da ih preda Magnusu, čoveku koji joj je slomio srce kada je postao jedan od ljudi protiv kojih se borila ceo život, neko ko uništava prirodu zarad profita. Ona želi da mu pokaže šta je učinio, da uvidi posledice svojih postupaka. Signe putuje s vodom, na vodi, bori se s njom i živi od nje. S druge strane, David o plavetnilu mašta, priželjkuje vodu, nada joj se i pažljivo je štedi. Njihova previranja u borbi sjajna su metafora za širu sliku univerzalne isprepletanosti ljudske faličnosti sa surovim zakonima prirode. Da li ih voda približava jedno drugome, ili je ona pak faktor razdvajanja?
U kauzalnosti između čoveka i prirode, a u svetlu globalnih nedaća koje nam se sve češće dešavaju, često se (netačno) dolazi do zaključka da uticaj jedne osobe ne može da napravi razliku. Marljivi optimizam u delima Maje Lunde, u ovom romanu ilustrovan činjenicom da su David i Lu pronašli Plavetnilo, daju nadu i pišu jednu divnu priču o tome kako jedno malo, kako jedan poslednji napor može da naprave najznačajniju razliku, onu između života i smrti.
Piše: Anđela Đokić
Izvor: Skandinavski kutak
