Iako su mnogi od vas stil pisanja i teme književnice Maje Lunde upoznali kroz roman Istorija pčela moje upoznavanje desilo se kroz roman Plavetnilo koju je, kao i drugu pomenutu knjigu, izdala izdavačka kuća Odiseja.
Maja Lunde je norveška spisateljica rođena u Oslu 1975. godine. Najpre je studirala književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Njen roman Istorija pčela isto kao i Plavetnilo jesu romani koji govore o klimatskim promenama. Na pitanje zašto se odlučila za pisanje o toj temi, rekla je: „U Norveškoj imamo izreku: Piši tamo gde gori”.
Roman je podeljen u dva dela, odnosno dve priče koju nam pričaju Signe i David. U prvi mah sam se iznenadila kada sam videla da Signe svoju priču priča 2017. godine dok je David svoju otpočeo tek 2041. godine. Rekla bih slobodno da su njih dvoje, pored toga što su glavni junaci celog romana jedno drugom uzrok, odnosno posledica. Možda vas sinopsis na poleđini knjige povuče da je posredi neki ljubavni roman ili nešto tome slično, ali ne.
O čemu se zapravo radi u ovom romanu i zašto uzroci i posledice?
Lunde piše o klimatskim promenama i u ovom romanu se dotakla jedne veoma važne teme; život bez vode.
Ima li ovaj roman žanr? Ima. Istinita priča koja nas sve čeka ukoliko se ne trgnemo.
Signe je žena na pragu sedamdesete godine koja je pasionirani ljubitelj prirode, reke i vode kao i njen otac. Pričom nas vraća u svoje detinjstvo. Od malih nogu je, zajedno sa ocem, radila na očuvanju svih reka i vodopada u Norveškoj. Signe je bila protiv izgradnje hidroelekatrana iako su investitori bili veoma zainteresovani i uporni. Reklo bi se da je Lunde ovom temom samo otvorila Pandorinu kutiju u kojoj se nada nalazi na kraju. Nada da nije sve tako crno i da planeta zaslužuje da je volimo. Ceo svoj život posvetila je vodi i očuvanju iste, a kada doživi izdaju od majke i osobe koju voli, njen život dobija skroz drugačiji oblik. Njena borba je u ovom romanu uzrok.
David je muž i otac koji svoju priču započinje 2041. godine tako što nam život na planeti predstavlja na skroz drugačiji način. Nemoćan da spasi svoju porodicu, zajedno sa ćerkom završava u izbegličkom kampu u u Francuskoj u kojem imaju sledovanje hrane i vode, pa tako sa samo tri mlaza vode mora da se okupa. O tome koliko su žedni ne treba ni pričati. Svaki dan je puko preživljavanje kada vam fali ono najosnovnije da biste se osetili kao čovek.
Kada jednoga dana nađe barku Plavetnilo kojim je plovila Signe shvata da možda ipak ima nade i da život nije toliko crn.
Čitajući ovaj roman u nekim trenucima sam se zapitala Da li će zaista do ovoga doći? iako sam znala odgovor. Lunde je na jedan surov način predstavila sve ono što čeka stanovnike ove planete ukoliko i dalje budu nastavili da truju reke. Njena razmišljanja kroz ovaj roman su zapravo i moja, surova i veoma realna.
Uzrok i posledicu ne deli mnogo godina i to je ono što je ostavilo najveći utisak na mene. Činjenica da godine lete i da je svest ljudi sve niža. Brz život i nemar kako za sebe tako i za okolinu dovešće nas da mislimo i činimo sve kao i David, da molimo za vodu, da se nadamo kiši. Kroz dva glavna junaka, Lunde je uspela da nam predstavi klimatski problem koji je sve veći ukazujući nam na greške koje činimo kao čovečanstvo.
Ovaj roman otvara mnogo tema o kojima se možda i ćuti. Iz nemoći, straha ili pak interesa.
Ovaj roman razvija svet o tome koliko je bitno da brinemo o prirodi i vodama koje nas okružuju.
Ovo je jedan surov i realan roman sa otvorenim krajem. Kakav će kraj biti zavisi samo od nas.
Upotrebiću jednu rečenicu koju mnogo volim, a ona glasi: Svet bi bio mnogo bolje mesto… pa ću se usuditi da dodam i kada bismo o njemu brinuli i voleli prirodu koja nas okružuje jer dok pišem ovo, na stolu je flaša sa vodom, a ja sve vreme mislim; hoćemo li je imati još dugo godina?
