U jednoj od epizoda serije „Gilmorove“ (Gilmore girls; inače poznatoj po mnoštvu referenci na različite primere iz opšte i pop kulture), Lorelaj i Rori uvode pojam Pipi virgin. Ovo se, doduše, koristi u kontekstu igranog filma inspirisanog klasikom švedske književnosti za decu, ali svejedno podrazumeva osobu još neupoznatu sa čuvenom pegavom, crvenokosom kćeri piratskog vođe. Zaista, reklo bi se da je danas malo ko potpuno nesvestan postojanja heroine iz mašte i pera Astrid Lindgren, barem što se naših, nešto starijih generacija tiče. Da iznova probudi interesovanje i drage uspomene, a neke tek upozna sa njome, pobrinula se izdavačka kuća „Odiseja“. Obnovljeni serijal o pustolovinama najjače devojčice na svetu, ponovo je dostupan ovdašnjim čitaocima. Drugi deo se zove „Pipi Duga Čarapa na brodu“ (Odiseja, 2018; orig. „Pippi Lanstrumpgar ombord“, 1946).
Za početak, podsetimo se nekih od razloga zašto je Pipi uopšte postala toliko omiljena i privlačna deci širom sveta. Ona je pravo oličenje nesputanosti, samostalnosti i igre. Iako još dete, živi sama i materijalno potpuno obezbeđena (tata joj je, po zahtevima službe, neprestano odsutni kapetan gusarskog broda). Iako devojčica, neverovatno je snažna, čime „pobija“ stereotipe o slabijem polu: spretna je, hrabra, uvek orna za ludorije. Njeni najbolji prijatelji, Anika i Tomi, vole je i posmatraju sa divljenjem, između ostalog i zbog toga što je oslobođena uobičajene („)represije(“) koju sprovode roditelji, škola i društvo u celini. Istina, sve to ne znači da je Pipi izbegla podozrivim i krajnje neodobravajućim sudovima onih koji veruju kako se baš sve na svetu može i mora spakovati u sigurnost kalupa. Jedan od njih traje do današnjeg dana, a glasi da ženski pol prirodno traži oslonac i pomoć od navodno superiornijih muškaraca. Međutim, sa junakinjom Lindgrenove započinje tradicija fiktivnih devojčica koje su više nego sposobne da se same izbore, zaštite i još budu podrška drugima.
Pošto nas je prva knjiga upoznala sa tako neobičnom, upadljivom figurom, u nastavku dobijamo potvrdu upravo spominjanog avanturističkog duha s jedne, a nezamenljivosti u očima prijatelja, sa druge strane. Uvodno poglavlje, zapravo, služi kao vrsta podsetnika: u Vili Vilobrdi, klimavoj kući sa konjem na verandi i dvorištem zaraslim u korov, živi curica koja prkosi svim normama konvencionalno „lepog“ ponašanja. Počev od vremena odlaska na spavanje! Za razliku od većine vršnjaka, ona nema nikoga ko bi je naterao da poštuje različita pravila, s obzirom da je pored nje jedini stanar majmunčić zvani Čika Nilson. Samim tim, Pipi je ta koja diktira kućni red i dnevni raspored.
Prva polovina romana bavi se njenim nesnalaženjem u prilikama kao što su školski čas, dečji rođendan ili odlazak na vašar. Videćemo kako izgleda šoping sa Pipi, koja na svoj način tumači reklame („ne patim od pega!“) i nema nikakav odnos prema novcu, mada u njemu svakako ne oskudeva. Moć finansijskog naspram prvobitne odbojnosti, kao i uslužnost prodavaca (čak i kada je reč o samo jednoj lutkinoj ruci ili osamnaest kilograma bombona), suprotstavljeni su Pipinoj velikodušnosti (sve neograničeno kupljeno razdeliće drugoj deci). Neuobičajeno odrastanje i nepoznavanje društveno prihvaćenih pravila ponašanja (kako se piše pismo, prati nastava, ophodi u gostima) izazivaju simpatične reakcije, uprkos tome što dovode u nepriliku. Tajna je u Pipinoj dobronamernosti, pa zato i kada nema baš jasnu predstavu o tome šta je dama (i kako to postati), istinski je borac u službi zakona (kadra da savlada i tigra i džeparoša).
Dok pokazuje iskrenu volju za učenjem, Pipi (ne bez žaljenja) naposletku uvek izabere svoje navike umesto pošto-poto uklapanja koje podrazumeva toliko nepodnošljivih pravila. Ona želi da ide na izlet sa ostatkom razreda ili na predstavu i u zoološki vrt, ali ostaće verna sopstvenom shvatanju sveta – i sasvim joj je dobro u njemu. Ovo posebno važi kada se stvore uslovi da sa Anikom i Tomijem krene u pustolovinu simuliranja brodoloma, začinjenu samo njoj svojstvenim, neštedimice „nakićenim“ pripovestima o uspomenama na život sa ocem. Svakako, zlonamerniji bi u riđokosoj vlasnici rasparnih čarapa i ovećih, crnih cokula, mogli videti tek nevaspitano, potpuno raspušteno derle sa „Minhauzenovim sindromom“. Takvi protivnici bili su naročito glasni tokom šezdesetih godina, a serijal o Pipi je u pojedinim zemljama do danas cenzurisan. Srećom, za većinu je ona naprosto oličenje svega što bismo želeli da budemo, barem u pogledu nemarenja za sud okoline.
Pipi je dosledna i u jezičkim izvrtanjima kao pokazatelju specifičnog poimanja stvari: za nju je, tako, tablica gloženja, od apatekara traži lak, ne persira odraslima, a čuvena je uzrečica Grom i kakao! U njenoj hrabrosti da se suoči sa malim i velikim opasnostima, ali i bude ono što jeste, posebno će Anika pronalaziti oslonac.
I pored naslova, tek se poslednja trećina romana bavi nagoveštenom temom. Kada se Pipin tata, kapetan Jevrem Duga Čarapa, odnedavno domorodački kralj, pojavi sa pozivom da ga prati na putu, letnji raspust iznenada počinje da izgleda drugačije. Dok se ona raduje prilici da ponovo oseti palubu pod nogama i preuzme ulogu princeze jednog ostrva urođenika, Anika i Tomi se bore sa tugom zbog predstojećeg odlaska najbolje prijateljice. Ne samo njih dvoje, već kao da i sva deca iz gradića uviđaju koliko će im svakodnevnica biti prazna i manje zabavna u Pipinom odsustvu. Kakav je njen odnos prema svemu tome i koju će odluku doneti, ipak morate pročitati sami. Drugim rečima, središnja od ukupno tri knjige koje je Astrid Lindgren napisala o Pipi, pomoći će vam da utvrdite (ukoliko ste uopšte imali još koju nedoumicu) zašto ovaj lik već decenijama fascinira čitaoce širom planete.
Morala bih skrenuti pažnju na to kako se „Odiseja“, za svaku pohvalu, svojski potrudila da ponovno oživljavanje Pipinog kulta dobije odgovarajuće ruho. Njihovo izdanje je veoma lepo i kvalitetno, trvdo koričeno, upotpunjeno vrhunskim ilustracijama Tihomira Čelanovića. Sve zajedno, učiniće da ove romane poželite na svojim policama, čuvate, volite i mnogo puta iznova pročitate.
