Kada pomislite na detinjstvo prva misao koja nadolazi je „bezbrižnost“. Da li je, zaista, detinjstvo u toj meri bezbrižno? Šta se desilo sa svim onim malim brigama koje smo imali? Rešavali smo ih samo zato što smo verovali u srećan kraj. Kako je moguće da je vera u nas same izgubila smisao sa odrastanjem? Možda i nije. Proverite tako što ćete se podsetiti koliko je svako od nas neustrašiv, a na putu (samo)spoznaje će vam pomoći Pipi Duga Čarapa.
Na kraju malog, maleckog grada nalazio se zapušteni vrt. U njemu je bila stara kuća, a u kući Pipi Duga Čarapa. Imala je devet godina i živela je sasvim sama. Nije imala ni mamu ni tatu, i to je zapravo bilo baš lepo, jer tako nije bilo nikoga ko će da joj kaže da ide na spavanje baš kad joj je najlepše, i nikog da je tera da pije riblje ulje baš kad se njoj prijedu bombone.
U tome je razlika između odraslih osoba i deteta. Odrasle osobe u svakoj situaciji koja ih snađe, traže prvo nedostatke; za razliku od njih deca vide samo prednosti. Prednosti koje je videla Pipi, nisu bile samo prednosti življenja bez nadzora odraslih, nego i igranja do mile volje. Možda je nedostatak roditelja nedoknađivalo dvoje divne dece koja su živela u kući pored.
Pored Vile Vilobrde nalazio se drugi vrt i neka druga kuća. U toj kući živeli su jedan tata i jedna mama sa dvoje male slatke dece, dečakom i devojčicom. Dečak se zvao Tomi, a devojčica Anika. To su bila dva veoma dobra, lepo vaspitana i poslušna deteta. Tomi nikad nije grizao nokte, uvek je radio ono što ga mama zamoli. Anika nije izvodila besne gliste ka ne može da istera svoje, i uvek je bila veoma uredna u svojim malim, lepo ispeglanim pamučnim haljinama i dobro je pazila da ih ne isprlja. Tomi i Anika su se lepo igrali u vrtu, ali često bi poželeli još neko društvo za igru, i u vreme kada je Pipi još plovila morima sa svojim tatom, imali su običaj da bleje pored ograde...
Da, Pipi je imala tatu, ali tata je bio moreplovac sa kojim je plovila u avanture. Ne, to nije plod njene mašte koja je bila i te kako bujna. Baš u vreme kada je Tomu i Aniki nedostajalo društvo u vilu pored se doselila devojčica koja će obeležiti ne samo njhov život, već i živote svih meštana. Da, Pipi Duga Čarapa koja je bila sve ono što Tomi i Anika nikada nisu bili - slobodna. Slobodna da radi šta hoće, da se ponaša kako hoće i da ima ljubimce kakve poželi. S druge strane, Tomi i Anika su imali nešto više od slobode - toplinu, ljubav i zagrljaj porodice. Možda najvažnije, nekoga ko će da im peva uspavanke.
„Možete li vi da zaspite bez uspavanke?“ - nastavila je. „Ja sebi uvek moram malo da pevam, inače ne mogu oka da sklopim.“Tomi i Anika su je čuli kako brunda ispod pokrivača. To je Pipi samu sebe uspavljivala pesmom. Izašli su na prstima da joj ne bi smetali.
Ko je rekao da Pipi nema rešenja za sve prilike i neprilike koje život postavi ispred nje? Uvek ima rešenja. Čak i kada policajci žele da te smeste u dom za decu i/ili kada odlučiš da kreneš u školu, na izlet ili možda u cirkus. Kuda god se pojavila, Pipi nikoga nije ostavljala ravnodušnim - što svojom maštom, što svojim pametnim zaključcima. Bilo je i momenata kada je samu sebe opominjala zbog nedoličnog ponašanja što govori o njenom stepenu zrelosti. Kako nije imala koga da je opomene, sama je sebe opominjala; kako nije imala koga da joj peva uspavanke, sama je sebi pevala. Da li to govori o njenom stepenu zrelosti ili nezrelosti? Da prepreke koje je život postavljao ispred nje, nije sagledavala kao prepreke za trčanje (igru) ne bi našla rešenja za apsolutno sve što joj se nudilo. Pipi je naučila da bude samostalna, neustrašiva i željna novih avantura. Ko je rekao da samo strogi roditelji znaju da vaspitaju odgovornu decu? Ovo pitanje postavite sebi svaki put kada pokušate da učite dete pravilima. Tada se setite Pipi koja je samu sebe naučila kako je biti odgovoran, hrabar i neustrašiv. Pipi koja živi u prirodi svakog deteta. Pipi koju svojim pravilima želite da naučite nečemu što već zna.
P.S. Niste verovali da će vam Pipi Duga Čarapa, zaista, biti podsetnik neustrašivosti koju ste nosili u sebi? Poverujte i vratite se u doba kada ste verovali u sebe čak i kada nije bilo ni nagoveštaja da će briga imati pozitiva ishod. Zato ovu knjigu preporučujem svim odraslim osobama, da se podsete kako je biti dete i da nauče svoje dete da veruje u sebe. Sputavanjem detetove igre, odluka i svega što čini odrastanje, neće pomoći detetu da odraste. Neka samo uči. Neka samo odlučuje. Neka greši. Budite pored deteta i učite od njega. Pitajte dete za savet kada se čini da izlaza iz neke situacije nema. Začudićete se kada vam dete predloži mnoštvo izlaza. Mnoštvo rešenja. Svako dete u sebi nosi odlike Pipi Duge Čarape, zato nemojte pokušavati da „ukalupljujete“ dete u okvire koje nudi društvo. Neka živi van svih okvira. Kome i trebaju ograničenja kada posedujemo neograničeni um. Zapamtite, ograničenja nisu okviri koje društvo postavlja, ograničenja su u glavi. Ne dozvolite sebi, a posebno ne detetu kome ste uzor, da igrate po pravilima igre koju je neko smislio. Igrajte svoju igru. Igru koja neće imati granica.
