Čitalački izazovi obično nemaju slučajno i nasumično izabrane zadatke. Neki od njih su zadati tako da u čitaocima probude interesovanje, radoznalost za novim i neobičnim iskustvima i temama, ali i da izazovu saosećanje sa različitostima i želju za pružanjem podrške onima kojima je potrebna. Takav je i ovde bio slučaj.
U zadatku u kom je trebalo pronaći knjigu sa antiherojem, moram da priznam da sam poslušala predlog Sandre Bakić Topalović, zahvaljujući kojoj sam se i upustila u ovaj izazov. I, naravno, nisam zažalila. Tim pre što sam i sama morala da otkrijem šta je to antiheroj, pomislivši, kao i mnogi, da je u pitanju ličnost iz knjige koja označava negativca na koga se nikako ne treba ugledati.
Ali nije baš sve tako crno-belo. Antiheroj je zapravo osoba koja u činjenju svojih nedela poseduje i neka osećanja ili misli kojima će se čitaocima približiti, zbog čega će oni poželeti da ga razumeju, pa možda i da sa njim saosećaju. On će činiti mnoge pogreške, ali na kraju poslati snažnu poruku da njegovim putem nikako ne treba krenuti. Zato je roman Džejmsa Freja Paramparčad potpuno odgovorio na ovaj zadatak.
Priča se zasniva na iskustvu pisca, koji je sa 23 godine kao težak slučaj zavisnika, u potpuno ruiniranom fizičkom i psihičkom stanju stigao u rehabilitacioni centar za bolesti zavisnosti u jednom malom mestu u Minesoti i preživeo golgotu do povratka u život prateći 12 koraka ka izlečenju. U to vreme Džejms Frej je već deset godina bio alkoholičar, a tri zavisnik od kreka, nije se sećao kako je dospeo u Čikago, već samo da je u tri američke države tražen od strane policije za različite optužbe.
Prvi dan na klinici je prvi dan njegovog novog života, prvi korak koji ga odvaja od smrti, u čijem će se ledenom zagrljaju naći ako potpuno ne promeni svoje navike, ali i prvi korak ka nezamislivoj agoniji koja ga, prožeta fizičkim i psihičkim krizama, čeka kao usud – težak put popločan nemoći, strahom, stravom, koji se lagano, kao neka teška mora polako odlama poput velike stene natovarene na dušu.
Iako vam ovaj roman na prvi pogled može delovati kao teskobno i iscrpljujuće štivo, ono to nikako nije. Pisan u jednom dahu, iz pera koje ne morališe i ne osuđuje, priča priču kao da je to najobičnija svakodnevna stvar, pa se tako i čita. Galerija likova je izuzetno interesantna, među pacijentima su ljudi svih statusa, godišta, oba pola, bogataška deca,obrazovani, uspešni, slavni, ali i prostitutke, radnici i oni od kojih je društvo potpuno diglo ruke, pa iz romana prosto iskače poruka da bolest zavisnosti ne bira i da može da se desi svakome ko u jednom trenutku svog života pokaže ranjivost i doživi razorne posledice.
Pojedini likovi se posebno izdvajaju – oni koji će biti veoma važni za Frejovo izlečenje i budući život, od mafijaškog bosa Leonarda do devojke Lili, u koju se zaljubljuje i tajno proživljava najlepše trenutke povezanosti i sreće iako je mešanje muških i ženskih pacijenata strogo protiv pravila.
Najupečatljiviji deo romana, kao i srž koja zauvek otvara njegove nemire je spoznaja svojih strahova i beskrajnih užasa – zavisnost koja se u njemu oslikava kao Furija, njegov najveći i najjači suparnik, neprijatelj koji se javlja kad se najmanje nada i nipošto ne jenjava, mora protiv koje se bori svim snagama.
Simbolično predstavljeni okovi koje zavisnost tiho stavlja na telo zavisnika najuspešnije spadaju ako se ignorišu ili ako se strahotna Furija “ubije”. A da u svemu tome podrška porodice igra najvažniju ulogu, poruka je koja se snažno nameće kroz ceo roman.
Prisustvom razgovora bez klasičnog dijaloga, nabacivanjem nemirnih misli koje kao uskovitlane pahulje u vejavici luduju u njegovom umu i čestim ponavljanjem određenih reči koje kao malj dobuju po njegovom mozgu na jedinstven način se opisuje sav haos i beznađe pakla u kome se Frej našao. Povremene sumnje u program kojim pokušavaju da ga leče, omalovažavanje i otpori, samo još više doprinose životnosti i iskrenoj predstavi svega onoga sa čim se zavisnik rve u svojim zapaljenim svetovima.
I kao u svakom delu koje ispisuje život, neki će biti snažni, neki ne. Epilog u kome se prikazuju sudbine likova, pacijenata rehabilitacionog centra, možda je najpotresniji deo romana.
Upravo je zato delo napravilo pravu pometnju među publikom. A Džejms Frej svojim prvim romanom postao idol mnogima koji su pokušavali da izađu iz svojih ličnih užasa. Kada je izdata, urednici Amazona su je proglasili za omiljenu knjigu godine, a već sledeće Frej je napisao nastavak priče o mladom zavisniku koji se iščupao iz kandži droge i alkohola i zajedno sa očinskom figurom, prijateljem Leonardom, nastavio kroz život.
Međutim, delo su od početka pratile velike kontroverze. Tri godine kasnije jedan vebsajt je ponudio dokaze da su veliki delovi memoara izmišljeni, pogotovo deo o kriminalnoj prošlosti glavnog lika, a za to su imali i dokaze. Zbog toga je došlo do mnogih burnih Frejovih gostovanja u televizijskim emisijama najčuvenijih američkih voditelja i javnost se podelila. Svi su želeli da znaju šta je istina. Frej je naposletku priznao da je umetnički dorađivao svoj roman, kao i većina pisaca i mnogi su ostali razočarani, mada poruka o snazi i ljubavi prema životu nikako nije narušena. Ipak, predznak memoari i autobiografija morali su da otpadnu.
Roman Paramparčad imao je najrazličitije kritike, od čestitki na hrabrosti i snazi do zgroženosti opisima i licemernosti bogataškog sina koji sebi može da priušti lečenje na skupoj klinici. Bilo dodataka ili ne, pozitivnih ili negativnih komentara, jedno je sigurno i nepromenljivo – Džejms Frej je izašao iz svojih najdubljih očaja i užasa i nastavio život kao potpuno zdrav čovek, postao pisac i scenarista i osnovao porodicu. Jača poruka i ne može da se pošalje.
Krajem prošle godine osvanula je vest da se radi na adaptaciji romana Paramparčad, koju radi rediteljka čuvenog ostvarenja Pedeset nijansi – siva, Sem Tejlor Džonson. Glavnu ulogu Džejmsa Freja poverila je svom suprugu, engleskom glumcu Aronu Džonsonu, koga smo imali prilike da gledamo kao Vronskog u poslednjoj adaptaciji Ane Karenjine. Videćemo da li će na ekran moći da se prenesu sve agonije i teskobe, ali i nade da će onaj koji se bori uspeti da se vrati svom dostojanstvu.
Iskrzane i presavijene stranice bile su mi dokaz koliko je knjiga iz biblioteke uzimana i čitana. Nadam se da je mnogo onih koji su i sami u njoj našli spas ili bar neki koji žele nekom svom da pomognu. Na kraju ostala je nada da svako može da nađe put. I kao putokaz – jedan broj telefona zapisan na poslednjoj stranici.
