Ovo je roman o onome što nam se svima desilo bar jednom. Kada kažem svima, mislim na bar sedam svojih drugarica i bar sedam drugarica svake od tih drugarica i ko zna još koliko njihovih drugarica, a ni drugove ne želimo da zaobiđemo u ovoj priči. Ovo je roman o neuzvraćenoj ljubavi, ali ne bilo kakvoj, već onoj koja ostaje uskraćena za razumevanje te neuzvraćenosti. To je ljubav kojoj niko nije zvanično rekao da je neuzvraćena, te se ona nada da možda nije dobro shvatila.

Ester Nilson je mlada pesnikinja, intelektualka, koja tačno zna šta hoće u životu. Za razliku od mnogih oko nje, njoj život ne predstavlja konfuziju već jedan logičan sled uzroka i posledica koje samo treba odgonetnuti, što njenom logičkom, racionalnom umu odlično ide. Ona živi racionalno, tako se i hrani, i džogira, i piše, i odlazi na piće sa drugaricama, a tako i deli svoj život sa čovekom koji ume da je ostavi na miru kada joj je to potrebno.

Jednoga dana Ester dobija zadatak da pripremi predavanje o veoma poznatom kontroverznom umetniku, Hugu Rasku, i tokom istraživanja i pisanja o Hugu Ester počinje lagano da ulazi u opsesiju idejom o čoveku čija suština uopšte ne odgovara njenoj uobrazilji — što će ona otkriti kasno, nakon mnogo protraćenih, bolnih meseci nerazumevanja jednog, nažalost, suviše čestog i uobičajenog odnosa. Taj odnos je sledeći: jedna osoba se do ušiju zaljubi u drugu, ta druga joj suviše lako da pristup svojoj veseloj, zabavnoj prirodi i strasnom telu, “veza” se neko vreme uglavnom telesno konzumira, a zatim nastupa dug i bolan period povlačenja druge osobe u neobjašnjivu distanciranost. Što se više druga osoba povlači, to je jača želja prve osobe da dobije neko “zadovoljenje” u vidu jasnih odgovora.

“To konstantno pričanje koje priželjkuje ostavljeni…”

Ester, kao i svi mi, ubeđuje sebe da samo želi jasno da joj se kaže šta se desilo, dok u stvari želi da ubedi osobu koja je ostavlja da ipak treba da je voli. I to osobi koju ostavljaju nikada neće dosaditi. Ona može da se vrti ukrug do iznemoglosti, da šalje oštre, okrivljujuće, očajničke poruke na koje “možeš da se isečeš,” da se pretvara u nešto što je mrzela još od detinjstva a to je osoba koja “sikće nametanje krivice”, može “zbog smanjenih očekivanja” da oseti radost i na najmanju sitnicu ili nagoveštaj zainteresovanosti druge strane, ali ne može da prekine opsesiju. Dakle, sve zavisi od osobe koja je ostavlja. Ima li ona snage i moralni imperativ da zaštiti osobu koja pati? Odgovor je jasan. Ova priča ne bi bila takva kakva jeste da je ta osoba u stanju: “Odustati od gestova brige koji ništa ne znače. Izdržati u nošenju maske okrutnosti. Amputirati nogu koja truli od gangrene.” Takvi ljudi “čine gestove dobrote koji ništa ne koštaju,” ali da ostave na miru osobu koja je zaljubljena i koja pati, to ne mogu, niti mogu da joj uzvrate na osećanja istom merom.

Mukotrpno se stiče vrlo jednostavna, očigledna mudrost: “Ko najmanje želi, ima najviše moći.” Međutim, čak i kada to shvatimo, ne uspevamo da se zaštitimo. Ovakva mučna “ljubavna” stanja mogu da traju godinama, a oni koji uspeju da se iščupaju iz lepljive mreže opsesivne opijenosti možda više nikada ne osete čari one prve, lepršave zaljubljenosti, iz straha od duboke patnje u koju to može da ih odvede.

Snaga ove knjige nije toliko u temi (meni vrlo zanimljivoj), koliko u oštrini u jeziku sa kojom se temi pristupa. I s pravom. Ovakvoj vrsti slepila samo oštrina (možda) može da pomogne.

Izvor: Waiting for Nobel