Slika koju Ester Nilson ima o Hugu Rasku nastala je kao posledica njenog iscrpnog i temeljnog istraživačkog rada o Hugovim umetničkim i moralnim stavovima. Idealizacija koju je nosila njena prezentacija kulminirala je zvaničnim upoznavanjem ovo dvoje umetnika i njihovim dugim, intelektualnim razgovorima. Muškarac sa kojim je Ester živela i sa kojim se osećala sigurno, sada joj postaje dalek i tuđ, a Hugo i njihovi razgovori jedino za čim je oduvek čeznula.

Susreti Huga i Ester bivaju sve češći i češći, a kada ostvare i seksualnu vezu, Ester se prepušta potpunoj povezanosti. I onda kada otkriva Hugova misteriozna putovanja i uviđa da postoji druga žena, Ester taj njegov dvostruki život ne posmatra kao izdaju bilo koje vrste, već sve čini kako bi situaciju okrenula u svoju korist, misleći da veza sa tom drugom ženom nije dovoljno jaka, čim je on sada tu sa njom. Međutim, Hugo ubrzo prestaje da joj se javlja. A i kada joj se javi, to čini ili slučajno ili iz sebične želje da očuva njenu naklonost. Iako je Ester povremeno svesna toga, ona ipak u svemu pronalazi i deo nade da je njihova veza ipak moguća i produžava borbu koja svima osim nje deluje kao uzaludna.

Glas razuma i njen antipod čini kolektivni junak, tačnije, neimenovani hor drugarica, koji može biti sastavljen od bilo kog skupa ljudi koji posmatraju njihov odnos objektivno i van idealizacije Hugovog lika. Najčešće smo i mi sami pristalice tog hora koji Ester uporno pokušava da izbegne.

Međutim, nakon promocije dokumentarca o Hugu na koju biva pozvana i nakon nekoliko narednih razgovora sa njim, i sama Ester polako počinje da se oslobađa te idealizovane slike o njemu kao umetniku i čoveku, ali sada oseća neverovatnu potrebu za njegovim fizičkim prisustvom i za onim što je bilo pre, uveravajući sebe da na to, sa moralne tačke gledišta, ipak ima prava.

Kada se na kraju uveri da je njen trud i njeno prisustvo zaista suvišno, ona ne prekida borbu, već piše tekst o ostavljenima, grčevito obrazlažući njihova, a samim tim i svoja, prava. Trudeći se da u objašnjenjima nađe i zakonsko i moralno uporište, ona gradi svoju istinu, i dalje daleko od one surove istine sa kojom se treba suočiti, kako je sama govorila pre poznanstva sa Hugom. A kada ovaj članak biva odbijen, postaje jasno da je apsolutno svaki njen trud postao uzaludan.

Esterina priča nas vodi kroz njene misli kao kroz lavirint koji nema kraja. Ponekad pomišljamo da pripovedač ne želi da joj olakša stvari i dopusti da konačno bude samo čovek, a ne isključivo intelektualac. Njena pomalo pretenciozna razmišljanja nisu u saglasju sa dubokim bolom i konstantnom čežnjom koja ne jenjava. Uz to, njen duh nikada ne poklekne, čak ni u periodima razdvojenosti.

Ljubav je večita tema koja zahvata sve, ne bira godine, pol ili stalež, i „Ogrešenjeˮ nam to vrlo jasno predočava, ali kao da povremeno gubi onu tačku – da smo u ljubavi svi uporni, ali ipak često i nesigurni, spremni na sve, ali uglavnom i prepuni pitanja. Otuđenost od hora drugarica i prijateljice u Parizu je jaka tačka za razumevanje njene zaslepljenosti i želje za Hugom, ali njena upornost je gotovo neverovatna.

Ester prelazi put od stava da je potrebno imati istinu koja će nam lupiti šamar, do toga da toj istini okreće leđa, odnosno počinje da gradi novu istinu i novo viđenje stvari koje joj u tom trenutku odgovara. To nas onda ponovo vraća na početak, tako da možemo postaviti mnoga pitanja u vezi sa naslovom – da li se Ester ogrešila o svoje principe, o bivšeg dečka ili svoj ponos, da li se Hugo ogrešio o Ester, ženu iz Malmea ili sliku koju ima za javnost u odnosu na ono šta je on privatno i kako je došlo do toga da se svi na kraju ogreše o ono što je prosto mogla biti ljubav…

Piše: Sanja Janković

Izvor: www.blacksheep.rs