Ako ste ikada gledali bilo koji film Akija Kaurismakija – a ko nije? – sigurno ste primetili njihovu izrazitu apartnost, u smislu da je nemoguće pomešati bilo koji njegov film (ako slučajno počnete da ga gledate "od sredine", ne znajući šta je u pitanju) s filmom bilo kojeg drugog reditelja. To je, naravno, odraz specifičnog Kaurismakijevog umetničkog genija, ali biće da tu ima još nešto: kao jedina rediteljska globalna superzvezda iz Finske, on je publici iz Finskoj dalekih zemalja dočarao sliku jednog emocionalno prigušenog, naizgled stoičkog, iznutra burnog i krhkog, neretko autodestruktivnog osećanja sveta koje počinjemo da povezujemo sa "čudacima" iz šumovitog, ne-germanskog kutka Skandinavije, jedne pomalo nestvarne jezerske, prostrane, slabo naseljene zemlje uz granicu sa severom Rusije – koji je i koja je nestvarna po sebi, ali na jedan svetu poznatiji (ne nužno i dokučiviji) način. Uostalom, nije li čak i Deda Mraz odande (tačnije, iz Laponije)? To što Deda Mraz "ne postoji" ništa ne menja našu poentu...
Arto Pasilina najprevođeniji je savremeni finski pisac, takoreći "književni Aki", ali nije gornji, uvodni pasus nastao zbog te dubiozne paralele, nego zato što u prvom Pasilininom romanu prevedenom na srpski ima nečega što bi čitaocu verovatno bilo neuverljivo, utoliko i "neprihvatljivo" kad bi bilo smešteno među Srbe, Francuze ili Slovake, ali mu odnekud sasvim ide uz – Fince. A možda i druge Skandinavce, makar donekle modifikovano. Ali koje, dođavola, Fince, kad možda nije upoznao nijednog? Pa, one koji su prodefilovali kroz retke filmove i knjige koje je mogao videti... Kad smo već kod orijentacijskih "linkova": izvorno je ova knjiga objavljena 1990, a Pasilina je poznat i ugledan pisac još od sedamdesetih; ako je suditi po ovom romanu, teško je zamisliti da Norvežanin Erlend Lu nije čitao Pasilinu i da ovaj nije uticao na njega; ili je sve to samo posledica srodnosti severnjačkih senzibiliteta?
Kako god, o čemu se tu radi? Sitni i krajnje neuspešni preduzetnik, uz to i nesrećan u (bračnoj) ljubavi, ode do kolibe u šumi s namerom da tu sebi prekrati život, kad tamo zatekne drugog čoveka, potpunog neznanca, ništa manje nego pukovnika vojske, koji je zabasao tamo s istom suicidalnom namerom. Tako ova dvojica svojim istovremenim prisustvom jedan drugog nekako spreče u samoubistvu, ispovede svoje muke jedan drugom, sprijatelje se. Onda im padne na pamet da potraže srodne mučeničke duše koje bi da skončaju svoje ovozemaljske muke, daju oglas u novine i – javi im se preko šesto ljudi! Posle nekog vremena dobiju pojačanje u vidu atraktivne zrele sekretarice, upoznaju se s kandidatima za suicid i krenu na svojevrsnu turneju zakupljenim autobusom po Finskoj, skupljajući usput one koji žele da im se pridruže, a sve s krajnjim ciljem da smisle i sprovedu najbolji način da se kolektivno samoubiju... Kažem vam, ne bi to "radilo" u nekom južnijem podneblju, ali tamo gde jeste, funkcioniše sasvim dobro, ne stignete pošteno ni da se začudite...
Bio bi suvišan "spoiler" da vam otkrivam šta dalje biva s neobičnom družinom baksuznih samoubica-amatera (sećate li se onog frika iz Alana Forda kojem nikako nije uspevalo da se ubije?), dovoljno je – možda i previše – da kažem da će prokrstariti celu Evropu tražeći, što bi rekao Buldožer, "najpogodnije mjesto za samoubojstvo" i da će mnogi od njih umesto toga naći nešto sasvim, sasvim drugačije, čak tome suprotno.
U čemu je Pasilinino zavidno književno umeće? Nesumnjiva "pomerenost" priče čitaocu ni za trenutak ne izgleda namešteno, ne samo zbog nekako egzotizujućeg konteksta nego zato što pisac uspeva da nađe meru i da se zaustavi tačno na onoj granici iza koje bi se priča razbila u hrid samosvrhovite groteske. Jer, nije ovde ni za trenutak poenta u gomilanju bizarnosti: ovo je zapravo krajnje jednostavna "topla" priča o ljudima koji su se pogubili negde u životu i ne vide načina da se vrate, a možda više ne osećaju ni potrebu da to učine. Taj trenutak, trenutak sticanja ravnodušnosti, presudan je i koban. Pasilina, međutim, svojim – tako živim i tako filmičnim – junacima daje još jednu šansu šaljući ih na sumanuto, urnebesno putovanje magičnim autobusom punim votke i koječeg još... Jer, kao i kod Akija, ispod te samozatajne severnjačke mirnoće "srce kuca, tu je".
