Postoje dve vrste ljudi na svetu – oni koji vole crni humor, i oni koji se istog užasavaju. Nekima jednostavno ne prija humor o smrću ili bolesti, dok je drugima upravo ta vrsta humora neka vrsta odbrambenog mehanizma. U svakom slučaju, ljubitelji crnog humora ne pronalaze raznodu samo u vicevima, filmovima ili TV serijama, već i u romanima. Jedan takav roman je izdala izdavačka kuća Odiseja, a u pitanju je kratki roman poznatog finskog književnika Arta Pensiline, Nezaboravno kolektivno samoubistvo, i baš kao što naslov romana govori, radi se o jednom kolektivnom samoubistvu. Kako je to moguće i šta je to tačno?
Roman Nezaboravno kolektivno samoustvo broji svega 183 strane, a počinje mišljenjem da su Finci narod koji ima izuzetno visoku stopu samobistava. Pasilina počinje ovaj roman ovim opisopm prirode Finaca čisto kako bi na jedan dobar i efektivan način dopustio čitaocu da zađe u atmosferu ovog romana, jer na jedan duhovit način u prvih nekoliko rečenica opisuje razloge zbog kojih se Finci ubijaju. Ono što on ipak kaže jeste da su Finci i ratnički narod, i da se nikada ne predaju. S obzirom na to da je ekonomija Finske prilično jaka, bilo koja stopa samoubistva je prevelika. Dobro je znati da je Finska zaista imala jaku stopu samoubistava, što se danas polako menja. Ipak, Pasilina nije želeo da zapravo piše o tome koliko Finci vole da se samoubijaju – ovo je više parodija na generalno mišljenje da su skandinavci hladni ljudi i da su često depresivni zbog vremenskih uslova.
Bilo kako bilo, ova knjiga počinje na jedan genijalan način. Upoznajemo se sa direktorom Onijen Relonenom, koji je nezadovoljan svojim životom jer mu ništa u poslednje vreme ne ide od ruke, te kreće na jednu destinaciju kako bi se samoubio. Tamo naleće na pukovnika Hermanija Kempajnena, koji je takođe došao na isto mesto kako bi se obesio. Nakon kratkog pričanja, njih dvojica dolaze do saznanja da verovatno postoji još dosta ljudi koji žele da se saoubiju, te smišlajnju odličnu ideju, a to je da da daju oglas u novine i da okupe sve ljude koji žele da izvrše samoubistvo, kako bi to uradili svi zajedno. Na oglas će se odazvati veliki broj ljudi, i upravo tad počinje zaplet.
Tema ovog romana nije čisto samoubistvo; ovo je više roman o svemu što ne proživimo u toku života. Svi likovi u ovom romanu žele da se samoubiju iz nekog razloga, ali upravo im ovo putovanje daje taj neki novi nivo vrednosti života. Iz tog razloga, može se reći da je ovo roman koji na jedan potpuno sulud način objašnjava bitnost carpe diem momenta, odnosno činjenice da bi u svakom danu trebalo uživati kao da je poslednji. Takođe, kao što je pomenuto na samom početku, još jedan motiv romana jesu predrasude o Skandinavcima. Veruje da su to ljudi koji su hladni i bez emocija, ne puno vezani za svoju porodicu i generalno depresivni zbog vremenskih uslova. Čini se da je Pasilini upravo ovo bio razlog da piše o samoubistvima i stvarno se na jedan metaforički način našalio na sopstveni račun, što je zaista za pohvalu.
Osim toga što je tema kao takva vrlo specifična i apsurdna, takav je i način pisanja. Pasilinine rečenice su uglavnom kratke i pune informacije, tako da se stiče utisak da nam pisac priča priču. Nema mesta opisivanju prirode ili okoline – svi opisi su vezani za ljudsku prirodu što dodatno pomaže čitaocu da zađe u um likova i postaje jedan od ljudi koji će se samoubiti. Naravno, ne bukvalno. Stil pisanja podseća na roman Junasa Junasona, Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao, a na momente atmosferom parira romanu Fredrika Bakmana Čovek zvani Uve, iako priča nema nikakve veze sa starcima. Znači još jedna skandinavska minimalistična proza.
Da li preporučujem ovaj roman? Svakako. Neverovatno zabavan i interesantan, lako se čita, i mislim da će biti idealno štivo za jesenje ili za zimske dane imajući u vidu da je radnja smeštena u Finskoj). Ako ste za dva popodneva apsurdne zabave i crnog humora, ovo je roman za Vas!
